Iskustvo sa projekta „Super ljudi“

Dok sam džogirao u sutonu jednog januarskog dana, jednom od mnogobrojnih novobeogradskih ulica, zazvonio mi je telefon. Sa druge strane „žice“ je bila gospođa Aleksandra Borović. „Borise zdravo”, rekla je. „Zvaće te ljudi iz „Emotion” produkcije povodom moguće saradnje oko nekog novog serijala koji je u pripremi. Mislim da ti to može biti zanimljivo!“ Zahvalio sam se na preporuci. Moja prva pomisao bila je: „Emotion”…Veliki brat…rijaliti- ma daj, nema šanse!

Sutradan je usledio poziv iz „Emotion”-a, a ubrzo zatim i kafa sa dve njihove novinarke. Odmah sam uvideo da je koncept projekta „Super ljudi” potpuno nov i intelektualne prirode što me je, pored šarma te dve prelepe novinarke, privuklo i navelo da razmislim o tom izazovu. Rekle su mi da su im potrebni ljudi za najbolje memorijske igre koje su uspešno rešili Rusi, Amerikanci, Kinezi i Nemci, u istom serijalu, i da je to zamisao i cilj ove produkcije. Obratili su se mnogim fakultetima, institucijama i školama intelektualnih veština,u Srbiji ali i u Hrvatskoj, za pomoć oko pronalaženja, selekcije i obuke takmičara za disciplinu memorije, ali nisu imali baš puno uspeha u tome. Nakon toga rekao sam im da mi pošalju snimke igara iz Rusije, Amerike, Kine i Nemačke, da ih pogledam. Razišli smo se.

Nakon analize tih snimaka bilo mi je jasno da imam rešenja otprilike za 80% svih tih memorijskih igara svetskog nivoa. Pozvao sam ih i rekao da imam sedmoro ljudi iz svoje memorijske škole „Hobotnica“ (www.hobotnicasistem.rs) za sedam konkretnih memorijskih igara koje sam video na snimcima. Usledila je dramska pauza, a potom rečenica: „Zovemo te uskoro.“ Ubrzo je bio kasting za tih sedam takmičara, oduševljenje, sastanak, potom ugovor i tog momenta postao sam: „Stručni saradnik i trener za memoriju na projektu Super ljudi”. Bio sam srećan i ponosan.

Od tog trenutka zadaci su se umnožavali, iz dana u dan, mejlovi su stizali i danju i noću. Radno vreme nije postojalo. Trening kandidata iz Srbije, onda selekcija i trening kandidata iz zemalja iz okruženja koji su morali doseći nivo potreban za igru u određenom roku. Satima, noćima sam mozgao i osmišljavao memorijske sisteme za zadate igre koje su kandidati morali da usvoje i primene. Vremena je bilo sve manje. Broj kandidata je rastao, problemi u celom tom procesu su se umožavali, tenzija i pritisci su rasli, ceo tim ljudi iz organizacije je bio pod ogromnim pritiskom na svim nivoima. Sve je mirisalo na zamor i neizvesnost. Stres je već toliko kulminirao da sam u jednom momentu primetio da sam izgubio oko 4 kilograma telesne težine. San je bivao kraći i nemirniji jer rezultati su morali biti tu a neuspeh nije dolazio u obzir. Moj život i moje vreme više nisu bili pod mojom kontrolom. Mislio sam da sam, kao vojno lice, iskusio svaki mogući psihofizički napor ali ova vrsta pritiska je za mene bila potpuno nova i razarajuća.

Krenula su snimanja, takmičari memorije za koje sam bio zadužen ulazili su u različita psihička stanja, neposredno pred samo snimanje i nastup. Tu sam se našao u ulozi psihologa koju sam morao odigrati profesionalno ali sam situacije rešavao intuitivno. Ta stanja takmičara, i do nekoliko sati pred snimanje, su se kretala od neurotičnih, paničnih čak i agresivnih stanja i nastupa intenzivnih emocija, do potpune mirnoće i ravnodušnosti koje je ispoljavao tek veoma mali broj takmičara. Sva ta stanja sam morao deliti i amortizovati sve do poslednjeg minuta pred njihov izlazak na scenu. Danima sam se psihički oporavljao nakon takvih celodnevnih snimanja.

Snimanje emisije za emisijom je teklo, rezultati su se nizali, neuspeha nije bilo. Tapšanje po ramenu je krenulo. Ni sam nisam verovao da sve može da protekne u najboljem redu,ali bačene kockice su se okrenule na šestice i petice. Moram napomenuti da je cela ova avantura rezultirala i sjajnom saradnjom sa ljudima iz Mense Crne gore, sa predsednikom Markom Lakićem i članicom predsedništva Mense Crne Gore Dajanom Vukčević koja se uspešno takmičila u memorijskoj igri Otisci prstiju, gde smo sklopili divno prijateljstvo i skovali planove buduće saradnje.

Na kraju mogu reći da sam stekao ogromno iskustvo, kako televizijsko, tako i memorijsko i ljudsko. Mnoga poznanstva, ideje, poslovni benefiti, divni ljudi, „Super ljudi” i osmesi su na kraju obeležili ovo moje mentalno putešestvije.

Biti u mentalnom dodiru sa svim tim genijalnim ljudima, učestvovati u dosezanju krajnjih limita njihovih umnih sposobnosti, omogućiti nekima od njih da spoznaju i pomere granice svojih genijalnih talenata je zapravo pomerilo moje mentalne granice i zato im hvala. Mnogo sam naučio.

Danas, kada mi slučajno zazvoni telefon dok džogiram nekom od novobeogradskih ulica, srce mi zalupa brže na trenutak, ali se umiri kada na displeju telefona vidim da nije Aleksandra Borović, kojoj sam neizmerno zahvalan na preporuci „Emotion” produkciji.

Članstvo u Mensi je ključ kojim sam otvorio jedna velika vrata. Čuvam taj ključ i za ubuduće…


Boris Projović (1981) je diplomirani pravoslavni teolog, aktivno vojno lice u Beogradu, mnemoničar, autor mnemoničkog sistema za pamćenje i učenje „Hobotnica, instruktor mnemoničke veštine u školi Hobotnica, vodi SIG za razvoj pamćenja i učenja u Mensi. Stručni saradnik u nekoliko edukativnih projekata, poslednji aktuelan je TV projekat „Super ljudi produkcije „Emotion”.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *