Izazovi veštačke inteligencije

Autokorekcija Ilustracija , Frančesko Romoli

Ovaj članak je u stvari završetak priče o čoveku i tehnologiji koja je započeta tekstom „I-sve”, objavljenim u MozaIQ-u u oktobru 2015, a nastavljena u oktobru 2016. sa tekstom „Nestajanje radne snage”. Bilo mi je teško da započnem pisanje jer je tema jako kompleksna, veoma dalekosežna i inspirativna za skretanja u digresije i „kontemplativne meditacije”. Zato ću pretežno da postavljam pitanja i upućujem na razmišljanje, bez davanja konačnih zaključaka.

Jedan od vodećih ljudi na polju veštačke inteligencije (engl. AI), profesor i šef projekta razvoja AI-a u Facebook-u, skoro je izjavio: „ Ja ne mislim da će AI da postane pretnja po opstanak čovečanstva. Ne kažem da to nije moguće, ali mi bismo morali da budemo veoma glupi kad bismo dozvolili da se to dogodi.” Međutim, ljudi prave često glupe stvari, čak i vrlo glupe stvari, svi, bez izuzetka. To je ljudskoj vrsti svojstveno.

Ljudi su takođe i sujetni, bili svesni toga ili ne. Čak i najveći umovi su podložni materijalnim greškama usled ograničenih mogućnosti sagledavanja problema ali i zbog predrasuda.

Posledice ubrzane i sve raširenije automatizacije svega, u procesima rada i života, već polako osećamo. Podsetio bih na činjenicu da se čak i u Kini smanjuje broj proizvodnih radnih mesta. I tamo već ima fabrika bez ijednog radnika, i to velikih fabrika. Već viđamo članke u novinama ali uskoro ćemo moći da vidimo i uživo autobuse koji voze bez vozača. U Americi je kompanija Uber već počela da sprovodi test vožnje taksija bez vozača. Posledice toga su i dobre i loše. A one su veoma suštinske i ekonomske. Ekonomija je krvotok društva i ekonomske posledice su fundamentalne. I to su teme koje sam razmatrao u prethodnim člancima. Vratimo se, dakle, na veštačku inteligenciju.

Godine 2014, Stiven Hoking, istaknuti naučnik iz domena teorijske fizike i astrofizike ali i mislilac i aktivni komentator savremenih dešavanja, dao je izjave u kojima upozorava na značaj i potencijalne koristi ali i opasnosti od veštačke inteligencije. Diskusije na tu temu postojale su i pre, a intenzivirale su se prethodnih godina sa više naučnih skupova organizovanih na temu AI-a.

Nemali broj vodećih stručnjaka iz oblasti robotike izrazilo je razne bojazni oko uvođenja veštačke inteligencije u njenom najsnažnijem obliku, kao entiteta sposobnog da uči, razvija se, ojačava, bez direktne pomoći sa strane, tj. bez ljudskog upliva. Po većini definicija života koju daje biologija takav jedan entitet bi bio neki oblik živog bića.

Tema je svakako preobimna i kompleksna ali i veoma intrigantna. Stoga predlažem čitaocima da sami razmisle i pokušaju da sagledaju koristi, rizike, kao i posledice koje donosi doba pojavljivanja veštačke inteligencije u njenom punom obliku i autonomnih robota (koji se opet svode na veštačku inteligenciju ugrađenu u njih).

Ova priča je pomalo nalik na otvaranje Pandorine kutije, a ključna pitanja su pitanja slobodne volje, motivacije i determinisanosti kako ljudi tako i njihovih tvorevina- budućih entiteta sa sopstvenom inteligencijom (sa svešću).

Mnogi „pragmatičari” pokušavaju da svedu ovu temu na danas već aktuelnu temu autonomnih borbenih sistema (samohodnih robota-vozila, dronova i slično) koji se pripremaju za bojišta budućnosti. Oni se već proizvode kao oružja za samostalno i nezavisno (iz)vođenje borbenih zadataka i ciljeva, kao autonomni sistemi bez komandi i bez direktne veze sa nekom centralom ili centralnim kompjuterom (sve vreme ili delimično) i kao takvi predstavljaju veliki rizik. Jer svaki entitet (biće i/ili mašina) napravi grešku, pre ili kasnije.

Veštačka inteligencija može relativno brzo da dostigne nivo tzv. singulariteta (apsolutne superiornosti). Iako veliki broj istraživača i stručnjaka iz ovih oblasti ukazuje da nismo spoznali u celosti ni mehanizme naše svesti (te nismo sposobni da napravimo to „čudo” prave veštačke inteligencije), ja bih ipak ukazao na činjenicu da se neke stvari dešavaju i spontano, gotovo greškom , nehotice. Da li se može desiti da hiper-kompjuterski sistemi (tačnije njihova „pamet”) samostalno ojačaju, prošire se i otrgnu kontroli i puste u svet (iz nekih centara, farmi hiper-kompjutera sa višestrukim AI sistemima, manje ili više povezanih sa vojnim namenama)? Jer stvarna veštačka inteligencija dovoljne moći bila bi nezaustavljiva. Ona ne bi morala da bude zasnovana samo na elektronskim kompjuterskim sistemima (za koje ako ništa drugo postoji „lek” – EM puls, koji „prži” takve sisteme).

Sa ovim je, u širem smislu, povezana oblast genetskog inženjeringa, uzgajanja organa, pravljenja bio-elektronskih implanta i tako dalje. Ako ovu priču vratimo malo na diskurs ljudskog društva, da li mislite da će svi makar približno uživati u blagodetima koje donosi genetski inženjering, nanotehnologija, bio-elektronika i slično?

Tema je filozofska, ontološka, logička, izuzetno izazovna po pitanjima koja postavlja. Veoma složena, svakako. Bliži se leto, pa za kraj „spuštam loptu” i preporučujem Isaka Asimova za čitanje u slobodno vreme. Inače, jedna digresija za kraj, Isak Asimov je neko vremena bio potpredsednik Mense Internacional i sa gorčinom je jednom prokomentarisao da su neki članovi „previše nadobudni oko svog mozga i agresivni oko svojeg IQ-a” (iz Memoara I. Asimova).


Rade Dragović, dip inž. organizacije informacionih sistema, rođen, živi i radi u Beogradu, po profesiji freelancer. Za MozaIQ piše nakon kraće pauze

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *