Prvi put s Emom Rut Randl (i treći s Dejvidom Judžinom Edvardsom) na večernje

Fotografija: Nemanja Đorđević

(Wovenhand, bend koji predvodi David Eugene Edwards, sredinom maja ponovo je gostovao u Beogradu i Novom Sadu. Šuška se da bi u kasno leto trebalo da nam dođe i Emma Ruth Rundle, ovoga puta bez dvojca s kojim čini grupu Marriages. Probaću da vas ubedim da je ne propustite obistine li se ove glasine.)

Petnaestog avgusta biće 12 godina otkako sam premijerno video Wovenhand, na nekom manjem stejdžu peštanskog Sigeta, u pauzi između Skinny Puppy i Nika Kejva s the Bad Seeds na glavnoj bini tog festivala. Neću slagati ako kažem da mi WH nije značio manje; čak, kako vreme prolazi, taj nastup znači mi sve više.

Ima malo elitizma u tome, iako se aktivno borim protiv elitiste u sebi i drugima (kad sam ja to gledao…); u jesen će biti osam godina kako smo, na rođendan M. Lanegana, presreli D. J. E. ispred Doma omladine Beograda da se fotka s nama zaboravljenim fotoaparatom, i potpiše nam karte olovkom koju niko od nas nije imao — kasnije te večeri, reprizno sam video Wovenhand. U N. Sadu sam ih propustio; 25. 4. 2015. nisam. Dom omladine opet je bio domaćin, a ja sam ponovo odlučio da budem gost, i to zbog predgrupe Marriages. Kad me je sofijski prijatelj pozvao na tamošnji koncert istih bendova, bio sam spreman da potegnem u istočnu polovinu svoje rodne grude jer mi se učinilo da predgrupa ne nastupa kod nas; grupa za koju sam tom prilikom tek čuo. “Ride In My Place”, uvodna pesma s njihovog tada jedinog izdanja “Kitsune”, bila je dovoljna da me osvoji svojom šugejz kaubojštinom, a ni izdavanje za Sargent House nije odmoglo. Plus, saučesništvo Eme Rut Randl s postrok vranama s jednim ‘r’, Red Sparowes, njeno ime koje je tih dana dobijalo posebnu težinu, i njeno odnekud poznato ime i prezime, za koje će se ispostaviti da potpisuje jedan od najlepših albuma 2014, a najlepši album iz te godine čut 2015, “Some Heavy Ocean”.

Fotografija: Nemanja Đorđević

Takva frontžena došla je u Srbiju! Učenica gitare Miroslava Tadića, a stičem utisak da sam jedini koji je primetio da je to taj Miroslav koji joj je predavao na CalArts, i ističem svakom s kim pričam, nekima i dva-triput. Tadić (nijedan!) nije viđen na koncertu, a za sebe se nadam da sam otpočetka prisustvovao istom, tj. da je onaj intro koji je prethodio njihovom najvećem hitu “Skin” (s tada izašlog albuma “Salome”), prvo što su izveli. Jer bi to otupelo ono trnje na kom sam presedeo očekujući opet Đorđa Vukadinovića u kafani “Mornar”. I survalo ga zajedno sa zvučnim zidom koji se na nas obrušavao tek nepunih pola sata.

Rundek Cargo Trio emitovan je pre “16 konjskih snagatora” da raskloni ruševine koje je losanđeleski trio ostavio. “Šesnaest…” možda zvuči grubo za Wovenhand, ali počeli su da privlače metalce, pa neka istrpe.

Na poleđini setliste do koje je prijatelj došao posle koncerta, precrtana je lista koja počinje s “Good Shepard”. Ovde je ta pesma s njihovog tada aktuelnog albuma izvedena na kraju prvog od dva i po bisa (‘i po’ jer je tokom središnjeg Dejvid bio sam sa svojim bendžom), albuma s kog me je posebno obradovala “Masonic Youth”, numera koju sam reprizirao u svojoj e-misiji kao najavu koncerta. Inače, pesme s tog i prethodnog albuma izdvajaju se igrivijim rifovima u odnosu na ranije, što pogoduje koncertnoj situaciji, pa sam se, uprkos svom elitizmu, ipak zanjihao, ali ne i propustio da istaknem ‘sad će “Black Soul Choir”kao u Pešti’ kad sam ga video s bendžom. Srećom, nije usledila “BSC”, pa zadržah teško stečenu prednost.

Ponovio se prepoznatljivi ritual koji Judžin Edvards izvodi: kako li je tek njemu da iz koncerta u koncert (ili imamo poseban status) simulira ono, rekao bih, laso koje ga je kao ulovilo i cima; kolutanje očima obaška.


Petar Cvetković je završio Fakultet pedagoških nauka u Kragujevcu. Pored uređivanja radijskih programa i emisija u Jagodini i na internetu, objavljuje pesme i putopise. Za MozaIQ piše od 2012. godine.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *