Dečji sat drugačije kuca

Fotografije: Julija Gorbačeva

KAKO VREME PROLAZI DECI Hoćemo li stići već jednom? Evo, još malo.

[još malo prošlo]

Jesmo? Pa sad smo ti rekli, još malo. Pa prošlo je već puno. Samo ti se čini. Jooj, vozimo se već hiljadu sati. Vozimo se pola sata. Stižemo za 5 minuta. Koliko je to? Kao jedan Duško Dugouško, od po četka.

[prolazi večnost]

Fotografije: StockSnap

Iako bi pet minuta svima trebalo da bude baš toliko: pet minuta, tih nekoliko mom – enata detetu od pet godina prolazi druga čije nego osobi od dvadeset i pet. Jednostavnom ra čunicom dolazi se do toga da dan jednom petogodišnjaku traje otprilike 1/1800 njego – vog života, dok dan osobi koja ima pedeset i pet godina traje približno 1/20000 njenog života. Nau čnici kažu da nam vreme prolazi brzinom koja je srazmerna kvadratnom ko – renu godina koje imamo [1]. Ovo zna či da godina prolazi sporije skoro tri i po puta de – tetu od pet godina, nego čoveku od pedeset i pet. Mnogi kažu da vreme leti i, čini se, što je osoba starija uverenija je u to. Ali, nije u pitanju ovde samo matematika. Ima tu još ne čega.

Kad je sve novo i ništa se ne podrazumeva

Deci je svako iskustvo novo; ili u naj – manju ruku nije još ustaljeno i pretvoreno u rutinu, bilo rutinsku percepciju ili rutinski odziv. Recimo, malo dete koje je dovoljno blizu prozora da vidi goluba koji je upravo sleteo na sims ovaj prizor će veoma burno doživeti. Uslediće paleta reakcija – sve u vezi sa ovim događajem biće mu novo. U jednom danu dete prođe kroz mnogo ovakvih njemu nesvakidašnjih i novih doživljaja. Odras – la osoba, sve i da gleda kroz prozor, ako uopšte i bude registrovala tog istog goluba, naj češće mu neće pridati ni mrvicu pažnje. A zašto bi? Videla ih je već na stotine, zna da će on da „posedi“ na simsu koji sekund, da malo izgugu če i odleti. Ništa novo, ništa neo čekivano. I ništa pogrešno. Sve u svo – je vreme, mentalna energija se ne rasipa olako. Dok se mozak još intenzivno razvija, koli čina mentalne energije neophodna za normalno funkcionisanje je velika. Do četvrte godine metabolizam mozga postaje duplo brži nego što je kod odraslih i ostaje visok sve do po četka puberteta. Dete neverovatnom brzinom u či, pa se energetski resursi ulažu skoro isklju čivo u sadašnji trenutak, jer mentalni modeli sveta moraju konstantno da se podešavaju kako bi došlo do optimalne adaptacije. S druge strane, odrasli imaju izgrađene šablone po kojima funkcionišu i retko kad iska ču iz svojih mentalnih navika i rutina. Ova važna funkcija mozga, neuralna adaptacija, koja u čestale stimuluse čini neprimetnim, obezbeđuje optimalno i efikasno korišćenje kognitivnih resursa. Međutim, ova optimi – zacija podrazumeva manje obrađenih infomacija na svesnom nivou i na nivou koji zahteva pažnju, pa se formira manje „zgusnuta“ memorija, što posledi čno uti če na doživljaj pro – laznosti vremena.

Kad vreme prestane da postoji Iako se čini, pogotovo retrospektivno, da godine detinjstva proti ču polako i da se vre – menu tada nigde ne žuri, deca većinu svog „budnog“ vremena provode u aktivnosti u kojoj osećaj za vreme potpuno nestaje. Ova aktivnost je igra. U igri dete iskusi tzv. stanje toka (engl. flow), što je stanje zanosa, kompletne koncentracije i obuzetosti trenutnom aktivnošću. Čovek se pretvara u svoj rad, dete u svoju igru, nestaje osećaj za sebe i za vreme. U ovim momentima zanosa lu či se dopamin, naša biološka nagrada koja dolazi u vidu osećaja zadovoljstva. Što nam je svet poznatiji i manje nov, veća je verovatnoća preživljavanja, pa se i ponašanje koje osnažuje radoznalost i potragu za novim dobro nagrađuje. Iako je i kod odraslih ovo ponašanje zastupljeno, kod dece je ono nerazvodnjeno. Dopamin ima važnu ulogu u percepciji vremena, pa i nije čudno što vreme deci prolazi drugačije. Bolesti koje karakteriše abnormalan nivo dopamina, poput šizofrenije, Parkinsonove bolesti i ADHD-a, u isto vreme dovode do primetnog iskrivljenja u percepciji vremena [2].

Fotografije: Martin Furman

Sve u svoje vreme

Dopustite detetu da mu vreme sporo prolazi, jer ta dragocenost nije večna. Ne gušite mu vreme različitim aktivnostima koje su tu da se pobrinu za neprekidnu animaciju. Zašto? Šta će naučiti o sebi i o svetu ako mu neumorno „ispunjavate“ vreme? Naučiće da ga juri, ali ne i da ga kreira i oseti. Neka oseti teret vremena, neka se izgubi u vremenu, neka nauči sa njim da živi a ne od njega da beži. „Vreme leti“ onome ko od njega beži. Detetu vreme jeste; juče i sutra su samo neke čudne reči koje koriste odrasli. Ono tek treba da nauči da se mentalno projektuje. Priroda je tako namestila i ako nam vreme leti, ne znači da nešto pogrešno radimo. Kad bi odrasli funkcionisali kao deca, kognitivni aparat bi se pregrejao i raspao. Ali detetov svet se tek formira i, osim zadovoljenja fundamentalnih potreba, njemu se ništa ne podrazumeva, ništa nije očekivano, ništa nije „normalno“, „tako je kako je“ i „pa dobro, ništa strašno“. Sve ima galaktičke razmere. Pomislite koliko probi i grešaka je potrebno detetu za jednu prostu, ali pravilno iskorišćenu rečenicu poput: „Muka mi je“. Šta sve ovom podvigu prethodi? Dete je čulo od nekoga „Muka mi je“, pa je isprobalo ovaj izraz kada mu je bio zapušen nos ili kada mu je bilo pretoplo. Ali odziv okoline nije bio odgovarajući. S druge strane, koliko mučnina je prošlo u agoniji i neznanju – dete oseti da nije sve kako treba, traži pažnju i pomoć odraslih, frustrirano je jer ne zna da objasni problem, pa usledi plač nemoći.

Fotografije: Dimitris Vetsikas

Koliko je vremena i kognitivnih procesa bilo neophodno da se u pravom trenutku iskoristi izraz: „Muka mi je“. Nagrada koja usledi nije za potcenjivanje jer dolazi u vidu pravilno usmerene pažnje odraslih. Ovaj pogodak, pravilno uparivanje, ostavlja dete sa osećajem „to je to“. Jedno po jedno „to je to” vremenom dovodi do sve većeg osećaja sigurnosti, mogućnosti predviđanja ishoda, svojih i tuđih reakcija, formiranja navika i „autopilot” funkcionisanja. Svet postaje manje nepoznato, predvidljivije mesto, a dete postaje odrasla osoba. Uviđanje uzročnosti se nagrađuje životom. Vreme nam leti jer smo u konstantnoj borbi sa njim. Malo dete većinu vremena provodi baš tu gde jeste, kao da sutra ne postoji. S druge strane, čini se da odraslima samo sutra i postoji. Kad bismo na momenat zastali, možda bismo uspeli da se prisetimo onoga što smo znali još kao deca a to je da vrednujemo baš taj trenutak u kojem jesmo.


Iva Rajović, apsolvent međunarodnog MEi:CogSci programa kognitivne nauke, završila je molekularnu biologiju na Bečkom univerzitetu. Stručni saradnik Nikola Tesla Centra (NTC) od 2012. godine u oblasti neuronauke i kognitivne nauke. Član Mense od 2004. godine.





Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *