Ekopoetika

Pejzaž sa Haronom koji prelazi reku Stiks, Joakim Patinir (1515)

 

“What have we’ve done to the world

Look what we’ve done

What about all the peace

That you pledge your only son…

What about flowering fields

Is there a time

What about all the dreams

That you said was yours and mine…”

Michael Jackson, Earth Song

 

Stihovi teksta o ekopoetici, hibrida ekologije i književnosti, uvode nas u polje zagrljaja prirode i pisca. Iz ovog areala izvire nekoliko pitanja: kako pisac u tekstu „diše” sa prirodom? U čemu je „prirodnost” teksta? I na kraju, može li književnost, i šire – umetnost, štititi i onako ugroženu biosferu? Književnost i ekologija su se kroz istoriju preplitale na više ravni: kroz deskriptivnu liriku, kroz prozne pejzaže, ekološku dramu – ekodramu, ali i književne vrste sa muzičkim fonom, kao što je pastorala. Harmonizacija sopstva sa predelima prirode moguća je kroz buđenje ekosenzitivnosti, ekoetičnosti, ekoperspektivizma, biocentričnosti, naturofilije kod čitalaca, ali i ukazivanje na međuzavisnost čoveka kao bioelementa od ostatka prirode. Lirski subjekti, prozni likovi i dramska lica su tako fokalizatori izabranih ekoloških problema kao što je, recimo, lekar Astrov u Čehovljevom Ujka Vanji, koji ističe potrebu zaštite ruskih šuma od neracionalne seče. Akteri književnih dela izražavaju snažnu ljubav prema prirodi. Svojim primerom oni ukazuju na potrebu podizanja svesti o sopstvenoj moralnoj odgovornosti za prirodu. U literaturi ističu zabrinutost za ekološku perspektivu sveta i pozivaju na odustajanje od stava da je čovek mera svega. Ulaskom u pore ekopoetičkih tekstova otkrivamo da oni sadrže ekominimalizam, fluidnost izraza, ektropičnost, cikličnost, otvorenost, korporalnost i uzajamnu autonomnost prirode i književnog subjekta. Ekominimalizam podrazumeva insistiranje na jednostavnosti i odbacuje hermetičnost u korist jasnosti. Ekoporuka „tečeˮ kroz stabilno strukturisan tekst, koji predstavlja metaforu uravnoteženog, cikličnog odnosa čoveka i prirode. Pisac i priroda su tako u stanju uzajamnog poštovanja, kao celina i njen deo. Autonomija se održava jer pisac uvažava prirodu kao živi element. Zbog svega ovoga ekopoetika i prirodu i čoveka tretira kao telesne entitete – u tome leži organska priroda i jednog i drugog. Ekopoetička tekstualna praksa je književna produkcija sa snažnim ekološkim angažmanom. Ekopoetički diskurs ima za cilj podizanje ekološke svesti svojih čitalaca. To možemo videti i u glavnom reprezentu ovakve književnosti, u njujorškom časopisu Ecopoetics.

Njegov profil čine rubrike ekopoezija, ekoproza, ekokritika, intervjui i prevodi. Ovaj časopis je izlazio aktivno od 2000. do 2009. godine, A njegovi najizrazitiji predstavnici su Forest Gender (Forrest Gander), Džulijana Špar (Juliana Spahr), Džek Kolom (Jack Collom) i Džonatan Skiner (Johnatan Skinner). Gender u svojoj pesmi Citrus Freeze, u olfaktivnom semantičkom polju meša egzotične mirise limuna i paljevine; u fokusu pesme Nuclear Džulijane Špar je žena – rezoner atomskog razaranja. Džek Kolom ekološku poentu u pesmi Ecology anticipira na promišljanju deponije kao istorije ljudske pohlepe, dok Džonatan Skiner lirski subjekat u opustošenoj prirodi smešta u arhetipski osmišljenu odisejsku obezdomljenost. U pomenutoj lirici vidno je rizomsko mišljenje, koje se slobodno plete i buja oko pojmova ekoapokalipse, ne-mesta, potisnutosti sopstva i netaknute prošlosti prirode. Sve navedeno potvrđuje savremenost, suvremenost i nužnost ekološkog delovanja kroz umetnost. Ekopoetičke poruke takođe mogu prenositi i drugi mediji: muzika, pozorište, film, slikarstvo, vajarstvo, balet, čak i arhitektura. Sva ova umetnička stremljenja čiji je zajednički cilj produbljivanje jedinstva čoveka sa prirodom danas, u digitalnom dobu, trebalo bi nazvati jednim imenom – ekoumetnost, to jest eko-art. Ona bi trebalo da bude još jedan kompleksan vid borbe za očuvanje prirode i za održivi razvoj čovečanstva.

Ekopoetika je tekst nastao na osnovu istraživanja srodnosti ekologije i književnosti, u saradnji sa Centrom za ekološko obrazovanje i održivi razvoj iz Kragujevca.


Vladimir B. Perić (1976) doktorirao je iz oblasti dadaističke književnosti. Vodi SIG za nastavnike u Mensi. Urednik je „Koraka”, časopisa za književnost, umetnost i kulturu (M53). Mentor je u Centru za ekološko obrazovanje i održivi razvoj. Radi u Muzičkoj školi „dr Miloje Milojević” u Kragujevcu

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *