Mame, rađajte deci sestre…

Čas klavira, Margaret Žerar (1787)

„Mame, rađajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke su najlepši, nezamenjivi dar svakom detinjstvu.”

(Duško Radović)

Tetka može ali ne mora da ima svoju decu. Tetka ne pravi razliku, ne prave je ni deca, prave je roditelji kada su pomalo ljubomorni ako se dete poveri njoj, a ne njima (koji su stalno tu) ili kad tetka stane na stranu dece u žučnim porodičnim raspravama. I kad tetka nema decu, to je ne čini manje tetkom, jer ona ima decu u psihološkom smislu, daje ljubav bezuslovno. A mnoge žene se zbog sve lepote koja uloga tetke nosi lakše odlučuju na majčinstvo i snalaze se i u toj ulozi.
Tetka je važna jer po mnogo čemu podseća na majku, biološki i psihološki. Ali, za razliku od majke, tetka nema taj stepen odgovornosti i straha, ona može i da bude umorna, i da pogreši, i da joj se to ne zameri, a bavi se uglavnom prijatnim stvarima, sem kad je konsultuju kao glas razuma u porodičnim raspravama. Ta uloga se uvećava u nekompletnim porodicama ili posle gubitaka odnosno teške bolesti člana najuže porodice. Ona može da bude prijatelj sa decom, što je i poželjno, a tetke su odavno shvatile svoju ulogu, za razliku od roditelja, koji često (pogrešno) izjednačavaju svoju sa ulogom prijatelja. Dete ima mnogo prijatelja, a roditelja samo dva. Slično je i sa ujakom i stricem, oni daju toplinu i bezuslovnu ljubav. Ujak je posebno važan jer tu nema eventualne kompeticije s obzirom na pol, već pruža podršku sestri tokom celog života, a onda i njenoj deci. Porodice u kojima su dominantni kompeticija između dece i odsusutvo saradnje jesu porodice u kojima roditelji ili favorizuju jedno dete (mada to negiraju) ili u kojima starije dete dobije ulogu obaveznog čuvara mlađeg. Komunikacija sa njihovom decom je šansa da se mnogo toga iz prošlosti ispravi. Dešava se ponekad i jak kontratransfer ako npr. bratanac liči na svog oca, što budi razne uspomene kod tetke, pozitivne ili negativne. Potreban je uvid u takva osećanja, koja se najčešće ne vide na prvi pogled.

Dve sestre, Žan Klod Ričard, 1770

Prema mišljenju stručnjaka, poželjno je da roditelji i tetka postignu konsenzus o različitim ulogama, bar kada su u pitanju suštinske teme. Roditelji i tetka bi trebalo da su na istoj strani kada je u pitanju doslednost poruke u disciplini. Slična je situacija kao i kada su u pitanju bake i deke, samo što je tetka generacijski bliža i zato je veza sa njom specifična. Sa druge strane, svakodnevna životna praksa pokazuje da tetka nije isto što i roditelj, što i ne treba da bude, jer roditelji postavljaju granice. Oni upravo zbog velike odgovornosti i straha da ne pogreše postavljaju često previše krute granice, iz bojazni da će im autoritet biti ugrožen. Tetka nije stalno prisutna i baš zato je dovoljno opuštena da potpuno uživa u svojoj ulozi, kao i deca u odnosu sa njom. Ona nije zamena za majku, već njena opuštenija varijanta, kao mama na godišnjem odmoru, koja dopušta ono što je inače zabranjeno. Naravno, pomene i tetka kako ekran kvari oči i kako je druženje u prirodi najbolje, ali ona to čini drugačije. Dešava se da ista osoba u ulozi tetke bude mnogo opuštenija nego u ulozi majke baš zbog pomenute odgovornosti. To ne znači da tetke nemaju odgovornost, već da zbog privilegije obavljanja svoje uloge povremeno imaju mogućnost da maksimalno kvalitetno provode vreme sa decom, ali i da se povuku kada im je previše naporno.

 

„Samo tetka može grliti kao majka, čuvati tajne kao sestra i deliti ljubav kao prijatelj.“

(Španska poslovica)

Između deteta i tetke postoji jaka emotivna veza, mnogo toga će se pre saopštiti tetki jer se ona ne ljuti. Postoje benigna i štetna prećutkivanja, a stvar je osećaja i lične procene da li će i kada nešto iz te komunikacije izaći na videlo. To može tetki da napravi veliki problem u pogledu lojalnosti jer, sa jedne strane, ona ne bi da izneveri dete koje joj se poverilo, a sa druge, ne bi da krije važne sadržaje od svog brata ili sestre. Najopštiji savet bi bio da ta procena treba da bude na osnovu predikcije eventualne štete koja bi proistekla iz prećutkivanja. Većina sadržaja može da ostane njihova mala tajna, jer dete sa tetkom vežba emotivnu komunikaciju – to što će reći roditeljima sutra, ako želi, može da kaže tetki danas. Ako su u pitanju aktivnosti koje su štetne po zdravlje i život deteta (droga, kocka, pretnja samoubistvom, bežanje od kuće), tu čekanja nema. Kada je u pitanju nešto manje opasno od pomenutog, tetka treba da popriča o razlozima zbog kojih dete to ne saopštava roditeljima, da objasni zašto je važno kazati, ali ne treba insistira na tome da se dete ne bi zatvorilo za slične situacije u budućnosti. Najčešće upravo posle razgovora sa njom i u njenom prisustvu dete kaže roditeljima. Tetka najčešće ublažava situaciju, uvodi glas razuma u konfliktne situacije. Roditelji ne bi trebalo da tetku doživljavaju kao konkurenciju, već kao najvećeg i najdobronamernijeg saradnika. Dva su moguća razloga da roditelj doživljava svoju sestru kao konkurenciju. Prvi je kad se taj doživljaj prenosi iz detinjstva, tj. njihovog međusobnog rivaliteta (što opet zavisi od porodične klime u kojoj su odrastali, za šta su najodgovorniji njihovi roditelji). Drugi je kada roditelj nije siguran u sopstvenu roditeljsku ulogu jer nema bazično samopouzdanje, pa je previše opsesivan ili fobičan, sklon simbiozi, pa svakoga doživljava kao potencijalnu opasnost koja može ukrasti ljubav deteta. Takav roditelj kasnije i vaspitačice, učitelje i profesore doživljava kao konkurenciju, a u ekstremnim slučajevima i svog bračnog partnera (a u budućnosti još češće i zeta/snaju). Kada su u pitanju ljubavni saveti, tetka ima veliku ulogu jer se dešava da roditelji (ne) svesno imaju otpor da prihvate činjenicu da im dete raste, da više nije malo. Tetka se seća kakvi su roditelji bili u adolescenciji, pa je od velike pomoći kad treba „izboksovati“ prvo samostalno letovanje. Ona je bliska kao sestra i dobra prijateljica, ali ima životno iskustvo odrasle osobe, pa su zato njeni saveti zlata vredni. Sličan značaj ima i ujak, ali na onaj pravi, muški način, a istovremno blag, pun podrške. Bez obzira na to gde živi, možda i na drugom kontinentu, za tu veoma važnu osobu se u srcu čuva posebno mesto. Deca koja imaju takvo iskustvo imaju pravo bogatstvo za ceo život.


Jasna Bulajić-Stepanović je psiholog i psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore i supervizor Mense BiH. Dugogodišnji je saradnik MozaIQ-a, i časopisa Pharma Medica.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *