Naš član – Aleksandar Filimonović

Moje prve korake u obrazovanju započeo sam u osnovnoj školi „Radoje Domanovićˮ, na Novom Beogradu. Kako je moj otac zbog posla morao sve češće da bude u Moskvi, a kasnije i u Londonu, od drugog do sedmog razreda sam bio u Matematičkom Liceju 1140 u Moskvi, gde sam “preskočio” četvrti razred što je inače praksa ako je dotadašnji uspeh bio bez ijedne dvojke, a osmi razred sam završio u  „North Bridge House School” u Londonu. Zatim smo se vratili u Beograd gde sam završio Četvrtu gimnaziju. Dalje školovanje sam ponovo nastavio u Engleskoj gde sam upisao „Royal Holloway University of London” i diplomirao na odseku Computer Science, uz blagu pomoć sportske stipendije (fudbalske), jer sam igrao i za All-star tim Londona. Posle sam nastavio da igram fudbal neko vreme, ali nisam imao stomak za sve radnje koje se tu odvijaju i opredelio sam se za svoju drugu veliku ljubav – glumu. Bio sam član glumačke grupe kod Mike Aleksića, a potom sam tri godine proveo na usavršavanju na „Lee Strasberg” institutu u Njujorku i Los Anđelesu. Umeo sam da zaradim novac od fudbala, manekenstva, konobarisanja, informatike, čak sam radio i kao obezbeđenje neko vreme, ali pošto mi je gluma odabrana profesija, u kojoj sam se najviše pronašao, prve novce sam počeo da dobijam tokom studija, što za studentske filmove, što za nahovanje glasa za video-igre u Los Anđelesu, a potom je uz rast rezimea rastao i moj honorar. Trenutno se spremam za selidbu u Njujork, gde sam dobio glavnu ulogu kod rediteljke Sanje Beštić na off-Broadway-u, kao i uloge u par filmova u Njujorku i Los Anđelesu. Na prvom času glume su nam rekli da je čekanje između poslova najteži deo ove profesije a mi smo, svi do jednog, to shvatili kao čekanje od kad dođeš na set, u 6 ujutro, obučeš kostim, prođeš frizuru i šminku, i onda par sati dok se ne nameste svetla. Ne, to je ono čekanje kada shvatiš da si već odrastao čovek, sa ozbiljnošću i odgovornošću prema sebi prvenstveno, a onda i prema svojoj porodici, i da ne smeš da se slomiš zbog sekiracije hoće li i kada naići sledeći posao. Odličan test karaktera. A radni dan na filmovima, u serijama i reklamama je ono što meni u principu odgovara; disciplina, dolazak na vreme, priprema za snimanje i onda nešto malo još vremena da se dovedeš u stanje koje je potrebno za ulogu koju tumačiš.

Imam majku Ljiljanu, oca Miloša i sestru Milicu. Bilo je i par vrednih devojaka, ali su nam se putevi razišli. Moja interesovanja su mnogobrojna, putujem često i tek treba da izgradim karijeru, umem da budem veoma emotivan i, kao i svi mi, da beskrajno logički obrazlažem pa nije lako izaći sa mnom na kraj. Otuda i moje razmišljanje da će prava biti ona koja će pored tih emotivno-intelektualnih ekstrema uspeti da se drži vere da smo jedno za drugo i da smo na kraju svi jednake duše.

Aleksandar Filimonović kao Petar Pan, fotografija Nemanja Novaković

Moji otac i majka su diplomirani ekonomisti, otac je bio i sportista, a majka umetnica. Od malena sam učio da je škola bitna, ali sam imao i neke druge dimenzije razmišljanja; u sportu: instinkt, sportski duh, timski rad, disciplina, a u umetnosti: lucidnost, sposobnost da se utiša um i da se prepustiš. Nisam umeo da kažem ne mnogim interesovanjima, sve što sam probao poštovao sam i zavoleo, od plesa, gitare, pevanja, raznih sportova, do različitih društvenih i prirodnih nauka. Volim dobre i mudre ljude, od njih ću puno više naučiti nego od možda superinteligentnih ali duhom slepih, jer će mi oni zagrejati srce i probuditi empatiju i motivaciju. Znači mi članstvo u Mensi, počev od površnih stvari, da sebi možemo da kažemo: „Znao sam da sam pametanˮ, do onih ozbiljnijih, poput kontakta sa inteligentnim ljudima i učenja od njih. Najzanimljivije mi je kada vidim da se inteligentni ljudi mogu baviti konfliktima i ,,glupostimaˮ kao i oni manje nadareni. To me onda podseti kako treba biti  skroman i razvijati duhovni mir i emotivnu inteligenciju, jer na kraju sve u čemu postignem dobar rezultat, uz dozu mira i zadovoljstva, najviše mi izaziva odgovornost da opravdam taj neki nivo za dobrobit sebe i drugih. Ono što mislim da je zajedničko za sve čiji je broj „prekoˮ jeste da imamo kapacitet da brže i dublje zaronimo u logiku ne bismo li rešili probleme, ali opet i mi koji smo, recimo „formula 1ˮ što se razmišljanja tiče, možemo da upadnemo u „džaba ste krečiliˮ situaciju ako nam taj dar nije potkovan ljubavlju, dobrotom, kreacijom, već vređanjem i destrukcijom koji po pravilu voze formulu u pogrešnom smeru. Na vrh piramide bih stavio duhovnu širinu iliti svest, a ispod, jednu do druge, emotivnu i logičku inteligenciju. Oprostićete mi na neskromnosti, ali ja bih voleo da pomognem što većem broju ljudi da budu srećniji. To što stremim ka glumačkim visinama jeste zbog skupa mojih talenata koji mi ne bi dali mira da se koncentrišem, na primer, samo na nauku, kao neko ko će na taj način da pomogne ljudima. Daću sve od sebe da moj glas bude dovoljno bitan kako bih mogao da podelim znanje i dobrotu svih divnih ljudi koji su ostavili trag u mom životu, naučili me na razne načine, žrtvovanjem svog vremena, živaca i pružanjem ljubavi da je najlepši osećaj na svetu kada pomogneš nekome da bude mirniji i nasmejaniji, bilo kroz znanje, saosećanje, prisustvo, pomoć…

Da ljudima mogu da pružim od srca ono što sam ja od srca dobijao. Zašto tako mislim? Vaspitali su me roditelji, familija i drugi dragi ljudi da budem zahvalan i da je radost najlepša kad se deli. Životni savet, iz mog ugla, bio bi da ljudi uvek uče da budu zahvalni, da vole, da pune srce svoje i da se ne plaše i ne dozvoljavaju egu da postavlja velike naduvane zidine sa namerom da nas štite, a koji bi nas u stvari zarobili i odsekli od drugih prstiju ruke koju zovemo život. Mogu za sada da ponudim savet ili razgovor i druženje, pogotovo na temu nekog od mojih iskustava, hobija, profesija, a kad smo već kod korisnih stvari, spasilac sam na vodi, skijam, vozim bord, skačem s padobranom… Radim puno toga i voleo bih da podelim iskustva sa ljudima kojima bi značilo da čuju nešto i na neku od ovih tema. A kad budem doveo karijeru u red, onda verujem da ću moći i konkretnije da učinim. Ali, da ne pričamo unapred, mora još puno da se radi do toga.

Član Mense, Aleksandar Filimonović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *