Veze na poslu i van posla

Fotografija: Albreht Fic

Zašto neko ulazi u paralelne veze? Mada se smišlja niz racionalnih razloga (kriza srednjih godina, nerazumevanje partnera, monotonija svakodnevice), reč je o neintegrisanosti ličnosti i bekstvu od bliskosti. Iako se kaže da „prilika rađa lopova”, prevara je stvar odluke. Svi imaju priliku, ali ne varaju svi. Ako je veza u krizi, treba videti šta nije u redu i zajedno raditi na njoj, a ne bežati i flertovati sa strane. Treba pričati sa partnerom čim emocije počnu da blede, čak i kad to primećuje samo jedna strana. Dešava se da se zbog nečiste savesti partner više trudi, pa kao u anegdotama kad iznenadi poklonom prvo pitanje je: „šta li je skrivio?“. Prevara je znak slabe ličnosti onog koji vara, a ne izraz privlačnosti potencijalno novog partnera. Svako ima svoju implicitnu definiciju šta je to prevara: da li je to samo pomisao na drugog, emotivna ili konkretna seksualna prevara. Poverenje se teže vraća ako se prevara slučajno otkrije, nego ako partner sam prizna. Kad se slučajno otkrije, jak je strah da će se ponoviti i pored ubeđivanja partnera da više neće nikad. Savremen način života nameće brz tempo, najveći deo dana se provodi na poslu, a za privatan život, porodicu, prijatelje i hobi ostaje sve manje vremena. Iako je najpametnije da se platni spisak i spisak stanara ne meša sa privatnim životom, mnogi krše to pravilo. Kad se dosta vremena provodi zajedno, priča se i o privatnim stvarima, što stvara situaciono uslovljen osećaj bliskosti, koji se lakše produbljuje kod profesija sa čestim službenim putovanjima, noćnim dežurstvima, proslavama kompanije itd. Verovatnoća poklapanja kockica je veća jer isti posao rade osobe sličnog stepena obrazovanja i interesovanja. Većina kompanija zabranjuje intimizaciju između zaposlenih (prema istraživanjima tada opada produktivnost), što na mnoge deluje podstičuće jer „najslađe je zabranjeno voće”. Danas je luksuz raditi posao koji se voli, češće se radi onaj koji je bolje plaćen bez obzira na profesiju, pa razbibriga na poslu u vidu flertovanja predstavlja i bekstvo od monotonog posla. Na posao se dolazi u boljem izdanju od privatnog (ako se izuzmu ulepšavanja za specijalne prilike), sa motivacijom za pokazivanjem u što boljem svetlu, u doba najveće produktivnosti. Igra se uloga zaposlenog koji se retko umara i ljuti, sva socijalno poželjna osećanja su rezervisana za posao. Mane se prikrivaju, teži se prikazivanju idealnog socijalnog ja, pa igranje uloge vrednog i elokventnog zaposlenog lakše sklizne u ulogu zavodnika ili zavodnice. Sve to ne predstavlja problem kada su u pitanju mladi i slobodni, za koje uprkos mišljenju poslodavaca o padu produktivnosti posao postaje prilika više da se nađe srodna duša (za prijateljstvo ili vezu). To naročito pogoduje opreznim i stidljivim osobama, jer se potencijalni partner posmatra i procenjuje u dužem vremenskom periodu. Veze na poslu ne stvaraju komplikacije jedino slobodnima i kad takva veza preraste u brak, u ostalim slučajevima nisu višestruko preporučljive (akteri postaju predmet trača i mobinga, kad se veza završi teže je viđati dojučerašnjeg partnera svakodnevno u okruženju koje podrazumeva cenzuru, a i nikad se ne zna da li je takva osoba sklona osveti i sl.). Iskustvo mnogih je pokazalo da u širokom luku naročito treba izbegavati sledeće dve situacije na poslu: vezu sa šef(ic)om i oženjenim kolegom/udatom koleginicom. Niz psiholoških mehanizama su u osnovi takve privlačnosti. Mnoga istraživanja su pokazala da je moć jedan od najvećih afrodizijaka: za osobu koja je niže na hijerarhijskoj lestvici to je na svesnom nivou prilika da učvrsti pozicije u odnosu na kolege (dobijanje povlastica, veća sigurnost zaposlenja i sl.), iako se po prekidu takve veze plan izjalovi i vrati kao bumerang.

Par na plaži. Fotografija: Piter Antonius

Na nesvesnom nivou je to poistovećivanje sa tradicionalnom ulogom žene koja ima jakog partnera koji predstavlja pouzdan oslonac, a ako je znatna razlika u godinama može označavati izraz težnje za očinskom figurom (elektra kompleks). Kod muškaraca na nesvesnom nivou može označavati izraz edipalnog kompleksa, pri čemu na svesnom dolazi do porasta samopouzdanja u odnosu na kolege (ponos jer ga je izabrala dominantna žena). Mada većina nakon kraćeg flerta i ulaska u vezu sa šef(ic)om očekuje povlastice, dešava se upravo suprotno, ali ne odmah. Najpre se daje niz racionalnih razloga zašto veza treba da bude tajna, viđanje se sve češće pomera van radnog vremena i prostora, na tajnom mestu, a neretko dolazi do premeštanja na novo radno mesto da bi se izbegla češća susretanja. Manipulativnost narcisoidnog pretpostavljenog uskoro se ispoljava u punoj meri, težnja da se drugi ponizi je sve češća jer je instinkt lovca zadovoljen time što je plen uhvaćen, pa se gubi interesovanje i prelazi na sledeću žrtvu. Prebacivanje komunikacije sa poslovnog u zonu privatnog nije preporučljivo ni kad se ostaje samo na nivou naizgled bezazlenog flerta, jer takvo rušenje granica može proizvesti suprotni efekat. Dešava se i da jedna strana insistira na intimizaciji iako je druga strana potpuno jasno postavila granice da to ne želi, ali to je već oblik mobinga u vidu seksualnog uznemiravanja. Druga vrsta intimizacije koju treba izbegavati i saseći u korenu je veza sa oženjenim/ udatom. U takvom scenariju svi gube, a počinje krajnje naivno. Naizgled je kontradiktorno, ali kada su oboje slobodni ređe se ulazi u vezu jer postoji strah od bliskosti, kao i strah da se to može negativno odraziti na posao (pa čak dovesti i do njegovog gubitka). Kada su oboje u „otvorenim” vezama ali ipak zauzeti, iako deluje kao „čist račun” koji je u obostranom interesu, pravilo o emocionalnom nevezivanju i isključivo seksualnom asprektu veze se obično izjalovi kod jednog partnera. Ljudi nisu stvari niti su emocije egzaktne kao matematika, jedno se uvek više veže pa više očekuje, mada to ne želi, a najčešće upravo zato. Javlja se lažni doživljaj kontrole („mogu da prekinem bilo kad”) nalik sličnom ponašanju kod bolesti zavisnosti (alkoholizam, narkomanija, kocka, zavisnost od društvenih mreža i sl.). Takvom ponašanju su skloniji oni koji beže od bliskosti insistiranjem na seksualnom aspektu, pa se javlja osećaj iskorišćenosti i odbačenosti. Oni prebrzo ulaze u seksualnu vezu da ne bi bili povređeni, da se ne bi vezali, ali se onda osete nevoljenima.

Najopasnija situacija je kad je samo jedno u braku. Za mnoge je tuđa burma izazov, poziv na takmičenje, tako nesvesno ponavljaju situaciju iz detinjstva (tzv. triangulacija), pa na pogrešan način potvrđuju svoje samopouzdanje. Tome su skloni narcisoidni koji su inače manipulativni, sa nedovoljno kapaciteta za bliskost, pa im odgovara da budu u nepotpunoj vezi iako uz puno dramatizacije tvrde suprotno. Nagli prekid od strane drugih za koje su mislili da su u njihovoj moći provocira im tzv. narcistički bes u kojem ne biraju sredstva, sve u stilu „Kako se usuđuje mene da ostavi? Zažaliće”. Narcisi su kameleoni koji se prividno prilagođavaju tuđim potrebama radi ostvarenja sopstvenih ciljeva, u početku su zavodljivi i neodoljivi, pažljivo slušaju šta drugi žele i lako ulaze u ulogu idealnog partnera. Manipulativnost koja stoji iza toga obično otkriju samo profesionalci, pa je pametnije ne upuštati se sa njima u vezu, naročito ne na poslu jer tu je najteže postaviti granicu a posledice su najveće. Skloni su dramatizacijama, izjave o pravoj „ljubavi” ne štede, a u stvari im je sve „kao da” (glume emocije, nisu autentični). Lako i uspešno glume žrtvu ako im se ne odgovori na emocije koje prikazuju kao ljubav u čijoj osnovi je skriveni plan za osvetu. Naročito je zauzetim osobama pametnije da ne nasedaju na proverene trikove, jer imaju najviše toga da izgube, pa je bolje da čuvaju vezu u kojoj su i da na njoj porade, jer se interesovanje za nekog drugog javlja kada u primarnoj vezi ne iskomuniciraju iskreno šta im je potrebno. Čest je ulazak u paralelnu vezu da bi se partner iz primarne veze „popravio” ili da bi se veza „dopunila”, naročito ako traje dugo pa se na taj način obnavlja hemija. Tako se npr. dešava da partner na isti način oslovljava novu partnerku, što ide u prilog zaključku da je emotivno još uvek u primarnoj vezi. Jedan od najčešćih razloga zbog kog paralelna veza ne opstaje je što se sreća ne gradi na tuđoj nesreći, pa predstavlja čvrstu podlogu za nepoverenje, posesivnost i ljubomoru. Takve veze najčešće pucaju pod teretom svakodnevnog života, kada se uklone sve prepreke za njihovo funkcionisanje, jer su se one upravo bazirale na misteriji i takmičenju. Kada se sve to dešava sa ljudima koji rade u istoj kompaniji, teže je odvojiti profesionalno od ličnog i svakodnevno komunicirati sa nekim kad su neraščišćeni računi. Sve ovo ne znači da veze na poslu ne uspevaju, dešava se i to, ali uglavnom sa zaposlenima čiste prošlosti, savesti i slobodnog srca. Najbolje je ne činiti drugima ono što neko ne želi da njemu čine. Ako se nekom dopadaju uglavnom zauzeti, pa uleće u paralelne veze, pravi pogrešne izbore i sl, treba to da proradi na psihoterapiji pre nego što bude kasno. Samo tako neće povređivati ni sebe ni one koje voli, jer to najmanje zaslužuju. Samo tako će živeti kvalitetno, voleti i raditi, raditi ono što voli i voleti ono što radi.


Jasna Bulajić-Stepanović je psiholog i psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore i supervizor Mense BiH. Dugogodišnji je saradnik MozaIQ-a, i časopisa Pharma Medica.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *