Kroćenje magarca, Eduardo Zamakois, (1868). Monasi se smeju dok jedan monah pokušava da obuzda magarca.
Ova prilično čudna reč iz naslova se pravilno izgovara „šadenfrojde”, ili na engleskom /’ a:d nfroid /. Nemačkog je porekla, ali se obilato koristi kao pozajmljena reč i u drugim jezicima. Termin predstavlja složenicu od dve reči i to od reči Schaden, (eng: damage, adversity, harm), što znači nevolja, nesreća, šteta ili škoditi, i od reči Freude (eng: joy), što znači radost, uživanje ili veselje.
„Schadenfreude” je pojam koji označava jedan psihološki fenomen i objašnjava se kao zadovoljstvo, ili čak oduševljenje koje doživljavamo prilikom nesreće koja se događa nekom drugom. Srpski ekvivalent bi bio termin „zluradost”. Antonim bi mogao da bude „simpatija” (jedno od značenja je i radost zbog tuđe sreće). „Zavist” bi mogla biti reč koja na izvestan način korespondira sa originalom i koja označava osećanje nesreće zbog tuđeg uspeha, a neposredno s tim u sličnoj vezi je i izraz „saosećanje” odnosno osećaj nezadovoljstva zbog tuđe nesreće. I stari Grci su takođe imali odgovarajuć naziv i to epikhairekakia. Samo postojanje raznih reči u raznim jezicima za ovu pojavu kao i preuzimanje pojmova iz drugih jezika je dovoljno upadljivo svedočanstvo o postojanju fenomena.
Naučne studije pokazuju da ima puno osnova za tvdnju da je šadenfrojde univerzalna ljudska kategorija. Temelj na osnovu kog su istraživači i počeli da na sistematizovan način istražuju tu pojavu postavio je Leon Festinger, američki psiholog i tvorac „Teorije socijalnog poređenja”. Ova teorija u svojoj suštini objašnjava da ljudi procenjuju i vrednuju sebe, svoja mišljenja, stavove i svoje želje tako što sebe porede sa ostalima. Međutim, ukoliko neko od tih ostalih ima značajno drugačiji pogled od nas na istu stvar, onda ćemo umanjiti značaj njegovog mišljenja i isključiti ga kao potencijalni poredbeni reper. Ono što je takođe važno, a logički proizilazi iz Festingerovog učenja, jeste i njegova ideja da ćemo sebe videti u boljem svetlu ukoliko ljudi iz naše okoline pokažu neki neuspeh.
Nije potrebno mnogo zdavog razuma, kao ni mnogo životnog iskustva, da bi se Festingerova hipoteza prihvatila. Međutim, da bi tako nešto bilo i naučno prihvatljivo, bilo je neophodno izvesti i određene naučne studije na tu temu. Tako je urađeno istraživanje gde je skeniranje mozga pokazalo da se centri za nagradu u bazalnim ganglijama (korpus strijatum – deo sive mase velikog mozga koja se nalazi u subkortikalnoj zoni) aktiviraju kada vidimo da ljudi kojima zavidimo trpe patnju. To je pokazalo i da šadenfrojde korelira sa emocijom zavisti. Ovaj podatak je značajan, jer preciznije govori o tome kada se taj osećaj javlja. Naime, po svemu sudeći, on se ne javlja regularno, u svim situacijama i sa svim ljudima, već u onim situacijama kada osoba koja pati inače nema ugled u našim očima i kada je smatramo lošom osobom. Studija je takođe pokazala da se čak može predvideti intenzitet šadenfrojdea, a na osnovu snage prethodne reakcije zavisti. Drugim rečima, što više nekoga ne volimo, to smo zadovoljniji njegovom patnjom i nesrećom. Naravno, ljudi nisu mašine i ne mogu se međusobno izjednačiti. Stoga se smatra da sve osobe ovu crtu poseduju, ali ne i jednako izraženu. Frekvencija javljanja i jačina reakcije (studija iz 2002. godine) imaju veze sa samovrednovanjem. Ličnosti sa nižim stepenom samovrednovanja će imati izraženiji efekat šadenfrojdea od samouverenih, sigurnih i stabilnih osoba. Relativno novija studija (iz 2006.) pokazuje da postoji i disproporcija slučajeva posmatrana po varijabli pol. Rezultati eksperimenta sugerišu da muškarci, ali ne i žene, uživaju gledajući loše ljude kako pate. Istraživanje je imalo za cilj da meri empatiju i dizajnirano je tako da se putem magnetne rezonance (fMRI) posmatraju određeni centri u mozgu i procenjuje njihova aktivnost. Ispitanici su putem video snimka posmatrali druge osobe koje su preživljavale neko bolno islustvo (elektrošokove). Očekivanja naučnika su bila da će se javiti veća stimulacija u centrima empatije (saosećanja) kada su osobe koje su ispitanici procenili kao dobre trpele elektrošokove, nego kada se u istim okolnostima vide osobe koje je ispitanik imao razloga da proceni kao loše. To je zaista i bio slučaj, međutim kod muškaraca se istovremeno javila i stimulacija u centrima za zadovoljstvo kada su elektrošokove trpeli oni za koje su ispitanici smatrali da zaslužuju patnju. Godine 2009. urađena je studija koja bliže pojašnjava hemijske procese odgovorne za šadenfrojde. U celu priču je, po svemu sudeći, uključena i hemijska supstanca oksitocin. U mozgu se ponaša kao neurotransmiter, a u telu kao hormon. Studija je pokazala da kada su tokom igranja igre na sreću učesnici bili u lošijoj poziciji naspram osobe koju su smatrali arogantnom, i kada su tom prilikom udisali oksitocin, posle toga im se javljao uvećan efekat šadenfrojdea kada je protivnik gubio. Takođe, i osećaj zavisti se pojačavao u situaciji kada je protivnik pobeđivao. U našoj zemlji vlada uvreženo mišljenje da je ova osobina karakeristična za naš narod. Imamo čak i često navođenu izreku kojom podvlačimo tu osobinu, a koja glasi: „Da komšiji crkne krava”. Međutim, naučne studije koje nam dolaze iz inostranstva, a inspirisane teorijama svetski priznatih filozofa i psihologa, svedoče da je fenomen univerzalan i multikauzalno uslovljen mnogobrojnim faktorima, i da bi bilo pogrešno i površno tražiti ga u samo jednoj varijabli kakva je, recimo, etnička pripadnost.
Fedor Munižaba