Ema Hart kao krug, Džordž Romni, 1782
„Nemojte se ženiti zbog noći. Noću možete i spavati. Tražite ženu koja će vam rešiti probleme danju“.
( Duško Radović)
Opterećenost fizičkim izgledom se sreće kod sve mlađe populacije. Savremeni način života, prečesto fotografisanje (naročito selfie), društvene mreže, medijski linč javnih ličnosti zbog neodgovarajućeg fizičkog izgleda, davanje komplimenata deci za lepotu a ne trud i osobine ličnosti i slično, dovodi do toga da se suština doživljaja sebe prebacila od unutra ka spolja. Fizički izgled se nasleđuje a zahvaljujući sredstvima ulepšavanja mnogo lakše menja nego osobine ličnosti za čiju izgradnju je potrebno mnogo više truda. Zbog svega toga su poremećaji ličnosti (naročito narcistički) sve češći u populaciji.
Ulepšavanje i želja za dopadanjem je prisutna od pamtiveka. Nesigurni ljudi su oduvek priželjkivali da promene nešto na sebi, a najnovija medicinska dostignuća iz oblasti estetske hirurgije im to omogućavaju. Nije zanemarljiv ni uticaj photoshopa. Razmišljanje o eventualnoj promeni fizičkog izgleda koje se kod većine ljudi normalno završava sa pubertetom, kod onih sa niskim samopouzdanjem se proteže tokom celog životnog veka. Sebe ne vide realno, fokusiraju se na mane umesto vrline, pojačavaju ih do nivoa apsurdnosti i dismorfofobije.
Nije slučajno da je reč selfie vrlo slična reči selfish (sebičan). Konstantno fotkanje i groteskno pućenje je toliko često da je postalo „normalno“. Tu je prisutna okrenutost sebi veća nego kod običnog ogledanja. Pravljenje selfija nije isto što i ogledanje, ono je mnogo više: ta slika se kasnije postavlja na društvene mreže, šalje, postaje podložna pohvali i kritici, pa mu se daje veći značaj nego što bi trebalo. Selfie je prihvaćen zbog praktičnosti: više nije potrebno da jurite nekoga da vas slika. Sa druge strane, upravo je to najbolji pokazatelj doba u kojem živimo: više vam nije potreban drugi da vam kaže kakvi ste, sada sve to možete sami.
Kult tela je doveo do porasta broja osoba sa poremećajima ishrane, naročito kod devojaka u pubertetu. Izgladnjivanje do granica izdržljivosti i kompulzivno prejedanje su pogrešni načini pokušaja prevazilaženja mnogo dubljih psiholoških problema. Njihov doživljaj sebe je nerealan, pokušavaju da kontrolišu svoje telo kad već ne mogu druge aspekte života.
„Ona koja se mnogo ogleda slabo kuću nadgleda.“
(Stara srpska izreka)
Slika o sebi (self koncept) se gradi preplitanjem bioloških, psiholoških i socijalnih činilaca. Objektivni fizički nedostatak može dovesti do negativne reakcije okruženja i na takav način uticati na doživljaj sebe. Kod nekih osoba se doživljaj nekompetentnosti ne menja ni posle otklanjanja fizičke mane, dok drugi odmah „procvetaju“. Nije retkost da osobe sa viškom kilograma u pubertetu kada odrastu mnogo više vode računa o kilaži zato što ih svaki porast kilaže panično vraća u vreme kada su bili nezadovoljni sobom. Sa druge strane, oni koji su lepo izgledali tokom puberteta kao da taj doživljaj samopouzdanja nose tokom celog života, bez obzira na kasniji izgled, pod uslovom da su sebe izgrađivali kao ličnost.
Deca su najosetljivija: vaspitači navode da se broj dece nezadovoljnih svojim izgledom udvostručio na uzrastu od 3-6 godina. Poremećaji ishrane se takođe javljaju sve ranije. Kao glavni krivci navode se mediji (TV, internet, časopisi) i roditelji. Deca imitiraju svet oko sebe, na roditeljima je da li deci pružaju prave uzore ili forsiraju izgled. Bitno je kakve komplimente roditelji daju deci i šta komentarišu dok gledaju TV (dok misle da deca „ne čuju“). Ako dete stalno sluša komentare o lepoti, a ne trudu i osobinama ličnosti, misliće da je to najvažnija stvar na svetu i neće se toliko truditi da se izgradi kao ličnost.
Dismorfofobija je psihološki poremećaj opsednutosti izgledom sopstvenog tela koje se vidi na krajnje negativan način mada za to ne postoje objektivni razlozi. Smatra se da nastaje kombinovanjem bioloških i socijalnih faktora, obično u adolescenciji. Osobe koje pate od ovog poremećaja se satima opsesivno ogledaju, misle da svi gledaju njihov nedostatak, da im se rugaju i sažaljevaju. Provode pred ogledalom i do 8 sati, zapostavljajući druge aktivnosti što pojačava psihičke tegobe (depresiju, anksioznost, socijalnu izolaciju do nivoa fobije, opsesivno-kompulsivne simptome, bolesti zavisnosti (pre svih alkoholizam), poremećaje ishrane i sl.), ali i fizičke (kožne lezije, gubitak kose, razne nuspojave nakon ponovljenih plastičnih operacija). Negativno reaguju na razuveravanja od strane drugih jer sebe doživljavaju kao nakaze. Mnogi postaju opsednuti dijetama, vežbanjem, šminkanjem, kozmetikom, neki i hirurškim intervencijama, čime se centar doživljaja sebe još više pomera ka spolja, umesto ka unutra.
Prema neurofiziološkim ispitivanjima, kad muškarci posmatraju žene koje im se dopadaju aktivni su delovi mozga koji obrađuju vizuelne informacije Kod žena se, pored pomenutih, aktiviraju i druge zone mozga, pre svega one odgovorne za procese odlučivanja (dakle žene ne uzimaju u obzir samo fizički izgled). Takođe kod osoba koje pate od pogrešnog doživljavanja sebe (dismorfofobije, anoreksije itd.) na pogrešan način su povezani neuroni u beloj moždanoj masi, naročito delovi zaduženi za vizuelno i emocionalno procesiranje. Sebe vide nerealno, drugačije nego okolina, fokusiraju se na beznačajne detalje a celinu zanemaruju.
Istraživanja o važnosti fizičkog izgleda su više popularno-psihološka nego naučna. Ispitanici su obično studenti i mlade osobe zbog dostupnosti istraživanju, a zna se da faktor fizičkog izgleda kod npr. izbora partnera opada sa godinama. Pred ispitanike se stavi situacija izbora najprivlačnijeg od ponuđenih, što nije životna situacija jer ljudi biraju na osnovu opšteg utiska i razgovora sa nekim, a ne samo izgleda. Većina istraživanja više govori o estetskim preferencijama u situacijama kada su dva kandidata izjednačena po svemu sem izgledu.
Drugi tip istraživanja navodi da su osobe koje deluju znatno mlađe i privlačnije bolje zarađuju. Pitanje je šta je uzrok a šta posledica: možda baš zato što više zarađuju mogu sebi priuštiti dodatnu negu i bavljenje estetikom. Takva istraživanja su karakteristična za zapadne zemlje sa znatno višim standardom, a pored toga njihov tzv. socijalni broj nije isto što i kod nas JMBG, pa nije moguće utvrditi godinu rođenja, tu je bavljenje godinama diskriminacija. U poslednje vreme u našoj zemlji je sve više onih koji se podvrgavaju raznim intervencijama, što zbog prirode posla (estrada npr.), što zbog pokušaja lečenja kompleksa. Ozbiljni lekarski timovi zaduženi za promenu izgleda obavezno konsultuju psihologa i psihijatra, koji treba da razluče efekat operacije na doživljaj sebe. Oni koji su nezadovoljni sobom se neće zaustaviti na samo jednoj operaciji, biće večito nezadovoljni, tako da je psihoterapija neophodna.
Postoji tzv. “halo-efekat“: ljudi često procenjuju karakter na osnovu prvog utiska. Osobe prijatnog izgleda procenjuju kao one koje imaju dobar karakter, što ne mora biti u vezi. Fizički izgled je često nužan, ali ne i dovoljan uslov da bi neko bio doživljen pozitivno. Bitnije je ono što je ispod površine, što se ne vidi na prvi pogled, mada ipak izbija u vidu simpatičnosti i pozitivne energije. Barbara Strejsend je npr. pravi primer osobe koja se nije obazirala prvenstveno na izgled, već je pokazala da su individualnost i talenat najbitniji.
naročito važno kada osoba bira životnog partnera. Dešavaće se da vas na trenutak privuče neko drugi, zbog monotonije ili krize srednjih godina, što je kratkog veka, bar kod integrisanih ljudi koji cene kvalitet i ne plaše se starenja kao normalnog procesa, normalne životne faze. Najteže stare oni koji su ceo život fokusirani na izgled, pa brojnim plastičnim operacijama, botulinom i drugim sredstvima potpuno gube individualnost. Za razliku od njih, oni koji su radili na razvoju svojih potencijala starenje prihvataju spokojno, zadovoljni postignutim i fokusirani na svoje pozitivne strane. Shvataju da su mladost i lepota u ličnosti, u karakteru i temperamentu koji iz njih izvire i odražava se na licu. Njima je jasno da kozmetika i sredstva za ulepšavanje treba da istaknu prirodnost, a ne da je uguše i promene; da su mimične bore ispisani karakter na licu koji je moguće ublažiti a ne znak za paniku i bežanje od prave „Slike Doriana Greja“. Jedno je nega i individualnost a drugo menjanje prirode i uniformnost. Samo onaj koji živi u skladu sa svojom prirodom moći će mirno da dočeka zaokruženje životnog ciklusa, srećan što svakog dana može da nauči nešto novo, bez obzira na godine. Takvi ljudi će uvek biti mladi i duhom i telom. Njima nije potreban čarobni napitak, eliksir mladosti, oni su shvatili da je moć u njima samima.
Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore i supervizor Mense BiH.