Fotografija: Efraim Štohter
Na početku veze je sve bilo kako treba: razmenjivali ste nežnosti, pričali satima o raznim temama, beskrajno uživali jedno u drugom. Činilo se da će tako biti zauvek, osećali ste da ste konačno našli svoju drugu polovinu. A onda, posle niza godina i pod pritiskom svakodnevnice primetili ste kako se udaljavate, najpre polagano, a zatim toliko da vam se ponekad čini da ste dva sveta. Da li je to ljubav ili navika, da li ostati ili otići?
San o večnoj ljubavi postoji u bajkama i malom broju veza na kojima se radi od početka, uz trud oba partnera. Savremen život nameće drugačiju organizaciju, radi se više a vremena za partnerski odnos je sve manje. Usmerenost na partnera je manja i zbog „gutača vremena“ (TV, mobilni telefon, internet, društvene mreže i sl.), ali i dužeg radnog vremena i putovanja na posao. Glavna emocija koja pokreće na dodatnu dnevnu aktivnost je strah (od gubitka posla, nemaštine, bolesti), što blokira kreativnost, spontanost i zadovoljstvo. Sa druge strane, sve više se priča o emocijama, u prvi plan se stavlja sopstveno a ne zadovoljstvo partnera, od veze se očekuje da bude istovremeno i opuštajuća i uzbudljiva.
Na početku veze zaljubljenoj osobi nije problem da više pruža nego prima, tada nema merenja ko daje više, tj. ko više voli. Postoji nada da će partner uzvratiti, a većina ljudi ima implicitnu teoriju ljubavi prema kojoj se ljubav davanjem množi, uvećava. To je tako kada je u pitanju ljubav prema deci, jer ta mala bića pružaju ljubav otvorenog srca, bez straha od povređivanja. Ona ne kalkulišu već otvoreno pokazuju privrženost. Sa druge strane, osoba u zrelim godinama ima najmanje jednog bivšeg partnera, što ne mora biti loše samo po sebi, ali sama činjenica da se prethodna veza završila ubacuje aktuelno strah, što vodi blokiranju osećanja i merenju ko tu više voli. Čak i ako je i to iskustvo lepo, okruženje svojim pesimističnim stavom („nemoj se zaletati“) dovodi osobu u stanje pripravnosti, što smanjuje uživanje. Jedini način da se osoba oslobodi kočnica je da shvati da je najbolje da voli bez zadrške, da uživa u soptvenom kapacitetu za ljubav. Ovde se ne misli na zaljubljenost koja predstavlja negaciju partnerovih realnih osobina, već na pravu, zrelu ljubav, koja podrazumeva prihvatanje partnerovih kako dobrih, tako i lošijih osobina.
Često na psihoterapiju dolaze osobe koje se, nakon završetka veze u kojoj su se davale maksimalno, zariču da više nikada neće tako voleti jer mnogo boli. U tom slučaju je bitno da čuju da su njihovi postupci i osećanja bili adekvatni, samo nije bio pravi izbor partnera. Kroz terapiju nauče da, integracijom sopstvenih manje poželjnih delova, prihvate sebe čime se njihov način biranja partnera menja. Zrela osoba bira ravnopravnog partnera, samo tako je moguće razviti vezu punu ljubavi i međusobnog prihvatanja i uvažavanja.
Na gubitak ljubavi i strasti u vezi najviše se žale dugogodišnji partneri, koji su započeli vezu u svojim ranim dvadesetim ili ranije. Pomoć najčešće traži psihološki zreliji partner. Zašto vremenom emocije uglavnom blede? Na početku veze partnerima se poklapaju želje i interesovanja, imaju doživljaj da su na istim talasnim dužinama pa planiraju zajedničku budućnost. Kao što se svaka veza razvija i menja, tako se menja i svaki partner ponaosob. Ako se ta promena dešava u istom smeru, veza im se može dodatno učvrstiti, pogotovo ako ih vežu deca, zajednički posao, hobi, interesovanja i sl. Međutim, ako jedan partner napreduje, psihološki radi na sebi i na ostvarenju sopstvenih potencijala, dok drugi stagnira, prvi će u jednom momentu osetiti kako je psihološki jači, smetaće mu što se drugi naslanja na njega (pri čemu oboje mogu biti uspešni na poslu). To je prvenstveno pitanje provođenja vremena van posla: dok je jednom dovoljna putanja kuća-posao, drugo ima višak energije i pregršt interesovanja koje želi da zadovolji. Iako bi idealno bilo da partneri većinski deo slobodnog vremena provode zajedno, a ostatak svako sa svojim hobijem kao ventilom, ne može dugo tako, u praksi je češće razmimoilaženje. Obično se jedan partner više prilagođava drugom, što vremenom zamara pa počinje da se pita „ zašto samo ja da se trudim? “ i „ vredi li sav ovaj trud, možda je bolje prekinuti? ” Takva pitanja se najčešće poklapaju sa periodom krize srednjih godina, kada se pod dejstvom hormona uzburka ceo sistem, pa se ceo pogled na svet reformuliše. Da li će u projekciji budućnosti biti dosadašnji partner zavisi od više faktora. Ako je to prvi partner može postojati jak doživljaj da tamo negde postoji neko ko će više razumeti. Bitno je odluku doneti hladne glave, biti svestan razloga za prekid veze, tako će biti potrebno manje vremena za oporavak i ulazak u novu vezu na adekvatan način. Ako se odluka donese ishitreno, samo na osnovu trenutnog, prolaznog osećanja monotonije, veća je šansa da prekid bude samo posledica potrebe za promenom u većini životnih oblasti.
Osnovna greška koju partneri prave je što doprinos jačanju veze posmatraju iz sopstvene perspektive, umesto u skladu sa osobinama partnera, što može biti pogubno za vezu, pa je bitno na vreme delovati. Zapitajte se šta je za vas dobra veza i kakve osobine partnera cenite, šta je to što vas čini zadovoljnom osobom. Zatim na ta ista pitanja pokušajte da date odgovor iz perspektive partnera, a još bolje je ako takav doživljaj proverite u realnosti. Važno da imate na umu da se ljudi vremenom menjaju, pa to što je jednom bilo najbitnije ranije, ne mora da znači da je ostalo tako. Zapitajte se da li je partner „kriv” što niste ostvarili ciljeve ili je sve to deo sazrevanja. Ne idealizujte, budite realni i analitični.
Najpogubnije za vezu su prećutne, „tabu-teme“, sadržaji o kojima se izbegava da se priča da partner ne bi bio povređen. Porodična psihoterapija je pravi način, zato što će edukovana a neutralna osoba prepoznati odbrane i zidove koje partneri postavljaju između sebe. Tu se otvaranje vrši postupno, u skladu sa motivacijom i kapacitetima partnera, istovremeno ističući ono što ih povezuje. Najčešće tabu teme su otežano dobijanje potomstva (pogotovo nemogućnost), gubitak ili promena posla, mešanje familije u interne stvari, gubitak poverenja zbog flertovanja ili pokušaja realizacije vanbračne veze i sl. Takvi događaji su samo povod za još veće distanciranje partnera, pa je bitno otvoreno popričati o tome kojim i kakvim minimumom konkretnog ponašanja bi partneri bili zadovoljni. Načini pokazivanja emocija se mogu znatno razlikovati: jednom partneru može biti dovoljno saznanje da je voljen, a drugome je potrebno češća verbalizacija i pokazivanje. Emocionalna inteligencija je od presudne važnosti, bitno je da oba partnera nauče da se menjaju i prilagođavaju u skladu sa promenama koje nameće život, da shvate prave razloge sopstvene i partnerove promene ponašanja. Samo iskren razgovor između obe zainteresovane strane vodi prevazilaženju trenutne krize u vezi i jačanju bliskosti. Kada sledeći put partner poželi da se bavi nečim što voli, pridružite mu se. U dvoje je sve ne samo lakše, nego i lepše.
Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore i supervizor Mense BiH.