Ostrvo Sv. Mateja, mesto prirodno izazvanog eksperimenta sa jelenima koji je trajao dvadeset tri godine. Fotografija: FWS National Digital Library
Ostrvo Svetog Mateje
Drugi svetski rat je u toku i Amerikanci postavljaju radio navigacioni sistem na jedno od najudaljenijih ostrva Aljaske sa posadom od 19 članova. Kako Amerika ne prepušta ništa slučaju, 1944.godine na ostrvo Svetog Mateje puštaju i 29 jelena koji bi poslužili kao hrana vojnicima ukoliko bi nepredviđene okolnosti prekinule stalan dotok zaliha. Međutim, do nepredviđenih okolnosti nije došlo: rat se završio povoljnim ishodom, vojnici su se vratili kućama da uživaju u miru, jeleni ostaju bez jedinog predatora u svom okruženju.
Trinaest godina kasnije, biolog Dejv Klajn je došao na ostrvo i procenio da je populacija jelena porasla na 1300 primeraka. Posle šest godina, 1963.godine, Dejv se opet odlučuje na ovaj 300 kilometara dugačak put Beringovim morem i biva zapanjen brojem jelena. Bilo ih je više od 6000 (47 po kvadratnoj milji), a lišajevi kojima su se oni hranili postepeno su nestajali. Još jedna godina je bila neophodna da se broj jelena drastično promeni. Ovog puta na manje.
Zima 1964. godine je bila surova: puna olujnih vetrova, snega i dana sa temperaturom od -40 stepeni. Sve to je onemogućilo jelene da dođu do inače oskudnih zaliha hrane. Klajn je 1967. godine pronašao 42 jelena, od toga samo jednog starog mužjaka. Izumirali su. Tundra ostrva Svetog Mateje je bila naružena skeletima životinja uginulih od hladnoće i gladi. Danas je na tom ostrvu najveća životinja – arktička lisica.
Uskršnje ostrvo
U petom veku nove ere Polinežani su naselili Rapa Nui u velikim čamcima (nagađa se da su otišli od svojih kuća zbog zatrovane ribe) u kojima su doneli sve što im je potrebno da opstanu: domaće životinje koje će gajiti i biljke koje će posaditi. Uživali su u izolaciji ostrva čije su blagodeti koristili nepodeljeno sa drugima. Za petsto godina bilo ih je već, kako se procenjuje, više od 10.000.
Sa tolikom populacijom lagodan život prerasta u borbu. Stanovnici Rapa Nui ostrva su se podelili u klanove i svaki je nametnuo kao potrebu – obožavanje predaka. Ništa neobično za to vreme. Podizali su impresivne kamene kipove koji su predstavljali ljudske figure čije je dve trećine zauzimala glava. Kako je vreme prolazilo, klesanje kamenih glava zvanih moai postaje opsesija i stvar prestiža i takmičenja. Sve veći kipovi su zahtevali sve više stabala, konopca i ljudi za prenos do oltara. Mahnito su se sekla stabla; brže nego što je priroda to mogla nadoknaditi. Pacovi, večiti slepi putnici doseljeničkih brodova, su dodatno pogoršavali stvar – hranili su se mladim izdancima stabala.
Ugrožen čovek se pretvara u životinju. Neko je morao iseći i poslednje stablo, pa se tek potom zapitao kako će otploviti sa tog iznurenog, golog ostrva koje je udaljeno od kopna 3500km. Borba za meso se pretvara u kanibalizam, a traganje za drvetom u rat za svaku daščicu. Kada su Holanđani pronašli ovo ostrvo u XVIII veku, na njemu je bilo samo par hiljada duša koji zbog nedostatka materijala nisu mogli da poprave svoje razrušene kuće pa su živeli u pećinama poput senki nekadašnjih gordih ratnika i umetnika.
Kad su shvatili da im preci neće pomoći i da je toliko obećavano izobilje nedostižno, ostrvljani su svoj bes iskaljivali na moai kipovima. Svaki sledeći brod je nalazio sve manje kipova na oltarima i sve manje živih stanovnika ostrva.
Maltus
Tomas Maltus, institucija populacionog pesimizma, nije mnogo izgubio na aktuelnosti iako je živeo i pisao svoj Esej o principu populacije pre više od dvesta godina. Čitajući njegov stav o posledicama geometrijskog rasta populacije, pomislili biste da se radi o preteči današnjih „child-free“ zagovornika. Međutim, Maltus je bio otac troje dece pa to dodaje poseban začin na njegove misli.
Naime, čovek se razmnožava mnogo brže nego što tehnologija i poljoprivreda mogu da nadoknade glad koja nastaje. Populacija, po Maltusu, raste geometrijskom, a sredstva za život i opstanak (pre svega hrana) – aritmetičkom progresijom. Pesimistički je predviđao slom čovečanstva zbog svog neodrživog razvoja.
Iako za pesimizam itekako ima mesta, Maltus je pomalo i grešio. Prvo, još uvek se nekako izvlačimo iz posledica prenaseljenosti pa do pomenutog sloma nije došlo. Drugo, njegov stav je da u idealnim uslovima, tamo gde čovek može svojoj deci bez problema da obezbedi opstanak, nema granica rastu populacije. Danas se dešava upravo suprotno: u bogatim zemljama prenaseljenost nije problem, a tamo gde su uslovi za život očajni rađanje dece je postalo poput redovnog godišnjeg festivala.
Nema dileme da živimo neodrživo a posledice takvog života ne moramo da tražimo dubokim promišljanjem velikih mislioca današnjice. Dovoljno je iščitavanje istorije u kojoj primera ima mnogo. Ogroman čvor čijim se raspetljavanjem može doći do održivosti je mnogo kompleksniji od rešavanja problema prenaseljenosti. Ono što nedostaje siromašnim a prenaseljenim državama je edukacija. Moderne žene razvijenih zemalja znaju da se zaštite od trudnoće pa je možda u tome ključ: dati ženi znanje i mogućnost izbora da li želi da pretvori svaki seksualni odnos u trudnoću ili ne
Željko Stanković je diplomirani inženjer organizacionih nauka iz Požarevca, urednik je sajtova Ekologija i Zelene strane, učesnik mnogih ekoloških projekata.