Uvod
Kraljevina Tajland, zemlja osmeha. I mi smo se osmehivali nakon izlaska sa bangkočkog aerodroma, ali od muke. Nakon više od 15 sati putovanja, dočekalo nas je vrelo sunce Bangkoka i velika vlaga, i sve to u – decembru. Iz džempera i čizama smo još u Dohi, prilikom presedanja, prešli u kratke majice i patike, ali avaj! Prvi kontakt sa tajlandskim vazduhom nam je doneo otežano disanje i konstantno preznojavanje.
Nije da se žalim, samo informišem. Naš plan posete je počeo da se formira 2 meseca pre putovanja, otprilike u vreme kada smo obezbedili povoljne avio karte. Bilo je tu posvećenog istraživanja – šta videti, koliko se zadržati, koja su radna vremena, gde odsesti, šta jesti, na koje izlete ići, kako se kreću cene, koje su najosnovnije reči za sporazumevanje. Na kraju je formirana jedna glomazna Excel tabela sa isplaniranim putovanjem do poslednjeg detalja. Zaista sam uživala praveći plan, a neprocenjiv doprinos je dao moj saputnik, moj tadašnji dragi verenik Ivan, a sadašnji suprug.
Svi znamo, organizacija se može prepustiti nekoj od turstičkih agencija, preko kojih se sve dobija na „tacni“, po višoj ceni naravno. Sve je stvar izbora. Kada god možemo, biramo da putujemo samostalno.
Bangkog
U Bangkoku smo proveli 3 noći. Smatram da je za Bangkok potrebno odvojiti makar nedelju dana, kako bi se doživeo na pravi način. Videli smo znamenitosti koje se neizostavno preporučuju, a to su: Carska palata, hram ležećeg Bude i hram Vat Arun. Ulaskom u ove atrakcije, ušli smo u istoriju predstavljenu kroz divnu arhitekturu, pristupili magičnom svetu davnih vremena i osetili duh ljubavi, truda i poštovanja uloženog u stvaranje ovih građevina. Samo pisanjem o Carskoj palati bih mogla da zauzmem nesrazmerno veliki prostor, pa se teške volje ovde zaustavljam.
Odseli smo u turistima poznatoj ulici Rambutri. U blizini nje je još jedna košnica različitih jezika, običaja i kultura – ulica Kao San. Glasna muzika, barovi, restorani, ulična hrana, mlade Tajlanđanke u društvu starije gospode, gužva dokle god seže pogled, sve je to dobro izrežirana predstava za radoznale turiste u kojoj i oni sami učestvuju.
Pravi Tajland je mnogo više od toga. Videli smo Kinesku četvrt, ulicu Soi Kauboj (sličnu gorepomenutoj), Bajok hotel visok preko 300m sa koga se pruža divan pogled na grad, mnogobrojne ulične markete, poneki tržni centar, obične ulice, manje poznate hramove, ljude koji žive dovoljno daleko da sa izraženim zanimanjem posmatraju turiste. Previše da se vidi, a premalo vremena.
Puket
O Puketu smo čuli razne negative priče – da je to precenjeno ostrvo, da je preskupo i ne previše lepo. Pogotovo loše je ocenjen Patong (gradić na jugozapadu ostrva), kao mesto u koje dolaze „matori perverznjaci“, kako bi pronašli jeftinu mušku ili žensku tajlandsku pratnju. Dobro, i toga ima. Ipak, razvrat, nekultura i bahatost nasred ulice, iz ove perspektive mi nikako nisu asocijacije na Puket. Iako smo u obzir uzeli više gradića u kojima bismo potencijalno bili stacionirani (a to su Kata, Karon i Patong), odlučili smo se za najružniju plažu Patonga i za to smo znali i pre nego što smo otputovali. Stvar je u tome što jedino Patong ima aktivan noćni život. Izabrali smo večeri i večere u Patongu, a preko dana obilazak plaža motorom. Vožnja se obavlja levom stranom na dvosmernim putevima.
Cela priča oko promiskuiteta postoji zbog ulice Bangla. To je ulica od nekih 350m dužine, koja se prostire pod pravim uglom u odnosu na morsku obalu.
Preko dana, to je sasvim obična, neupadljiva i saobraćajem preopterećena ulica, dok se noću pretvara u pešačku zonu, centar mnogobrojnih klubova i barova i mesto okupljanja tzv. „lejdibojsa”. Neverovatno je koliko truda ti muškarci ulažu u svoj izgled – na njima je sve perfektno: lice, šminka, zubi, grudi, telo, odeća. Ukoliko se poželi fotografisanje sa nekim od njih, svakako da će svoje poziranje naplatiti. Još uvek se sećam svoje zatečenosti kada nam je u restoranu prišla lepa konobarica dubokog muškog glasa.
Imali smo sreću da u Patongu budemo u vreme karnevala, koji se održava svake godine 15. decembra, i koji označava početak turističke sezone. Kroz grad tada defiluju pripadnici ostrvskih institucija, učenici, muzičari, osoblje hotela, zabavljači… Meštani su bili podjednako zainteresovani za ovaj događaj, koliko i turisti. Na sve strane su sevali blicevi, ljudi su se tiskali, podignute su montažne tribine. Videli smo skrivenu stranu Puketa, ljude koje inače nikada ne bismo sreli. Kada je naišao zabavljački deo, kroz ulicu su počela da šetaju prelepa doterana bića, i tek smo pažljivim posmatranjem mogli da zaključimo da li su u pitanju muškarci ili žene.
Videli smo divni južni deo ostrva, posetili najjužniji rt, zatim spomenik Budi, visok 145m, podignut u čast sada pokojnog kralja Rame IX, posetili hram Čalong, videli fabriku indijskog oraha (i probali indijske orahe sa svakakvim dodacima i začinima) i na kraju prošli kroz istorijski deo glavnog grada – Puket grada. Potrebno je prikupiti osnovne informacije pre dolaska u Tajland i odlaska na izlete jer lokalni vodiči, iako prijatni i predusretljivi, poseduju ograničeno znanje engleskog jezika.
Ostale dane smo proveli na plažama Karon, Kata i Kata Noi, južno od Patonga, i plažama Kamala, Surin i Lem Sing severno od Patonga. Južne plaže su lepše i prostranije – bistro more, nemirni talasi, svetao pesak i kokosove palme… Pravi prizori iz kataloga. Iako je takvih prizora bilo još tokom putovanja, uvek bih se vratila na Puket i na plaže Kata i Kata Noi.
Pomalo su nas, nakon Bangkoka, iznenadile cene hrane. Prvoga dana, umorni od puta, seli smo u improvizovani restoran pored mora i sve u cenovniku je bilo duplo skuplje. Ipak, kada smo tajlandski bat preračunali u dinare, izašlo je da ni te cene nisu bile nešto neverovatno visoke. Kada smo malo upoznali mesto, naišli smo na „pijacu hrane“ – ograničen prostor sa tezgama koje su nudile svakakve vrste obroka: pečenu ribu, pohovanu piletinu, supice, pravu tajlandsku brzu hranu, kuvane vodozemce, plodove mora, palačinke, slatkiše, sladolede, blendirano voće. Išli smo od tezge do tezge i uživali u hrani koju su spremali pred nama.
Pi Pi ostrva
Nakon posete Puketu, trajektom smo produžili do ostrva Pi Pi Don. Dok smo planirali put, poseta samom ostrvu nam nije bila toliko interesantna koliko izlet do drugog ostrva, Pi Pi Le, gde se nalazi kultna plaža/zaliv Maja Bej. Leonardo Dikaprio je sa ekipom tu boravio za vreme snimanja filma „Plaža”. Na ostrvu Pi Pi Don smo boravili tri dana (dve noći), taman toliko da posetimo vidikovac, uživamo u zalasku sunca i posetimo pomenuti Maja Bej.
Za 5 sati plovidbe videli smo pećine, Plažu majmuna, ronili smo, hranili egzotične ribice ali je svakako najveći utisak ostavila sama plaža. Prelep biserno beli pesak, tirkizna voda, džungla u pozadini, planine koje kao da zatvaraju krug oko posmatrača. Preostali delovi ove oblasti Tajlanda ne mogu da se mere sa tim mestom. Raj na Zemlji.
Krabi
Poslednja oblast našeg putovanja bila je Krabi. Iako je plaža Ao Nang ispod proseka, mesto Ao Pra Nang (skraćeno Ao Nang) je bilo odlična baza za izlete do obližnjih ostrva, kao i za posetu plažama Rejlej i Pra Nang. Oduševio nas je izgled stena i pećina na putu do plaža. Čitave porodice divljih majmuna su pratile turiste, a oni odvažniji su im otimali flaše, naočare, poneki telefon
Svi ti predmeti im ne bi dugo držali pažnju, pa bi manje ili više oštećeni završavali u rastinju pored staze. Sa druge strane, hrabriji turisti su pokušavali da nahrane i dodirnu majmune i često zadobijali ugrize i ogrebotine. Nisu pomagala upozorenja…
Izdvojila bih posetu ostrvu Tup. Bez toaleta, bez restorana, bez ležaljki, sa vrlo malo hladovine. Magična priroda, ali i sve veće prisustvo turista. U vreme niske plime, ostrvo je kompaktno, a u vreme visoke plime podeljeno je na dva dela. Pri prolasku od jednog do drugog dela voda nam je sezala iznad kolena.
Na mene je utisak ostavio i hram Tigrova pećina. U samom podnožju je pećina pretvorena u svetilište, a do vrha hrama vodi 1237 stepenica kroz džunglu punu majmuna. Nisam jedina koja je sa strahom prolazila kroz teritoriju koju smatraju svojom, vrteći u glavi već viđene situacije. Sav umor, napor, strah i bol u nogama smo zaboravili na samom vrhu, pri pogledu na statue, samu građevinu i naravno pejzaž ispod nas. Bilo je potrebno izdržati i povratak.
Zaključak
Želim da napomenem da smo Tajland posetili krajem 2013. godine, u vreme kada još uvek nije bio komercijalna turistička atrakcija u Srbiji. Godine 2017. slušam iskustva tek pristiglih svetskih putnika i sa setom zaključujem da se skoro ništa nije promenilo, osim cena. One su u samom Tajlandu danas više nego tokom naše posete, ali su zato cene avio karata niže i do 50%.
Tajni plan o povratku u Tajland sam počela da pravim već prvog dana boravka u Bangkoku. Svaki dan mi je donosio nova prijatna iznenađenja i misao o tome da se jednoga dana moram vratiti. Znam da i Ivan želi isto. Prelepa zemlja, dobri ljudi nama nepojmljivog mentaliteta, raskošna arhitektura, živi svet kao sa razglednica. Ostalo je mnogo toga da se vidi – grad Čijang Maj na severu, Kančanaburi na zapadu, most na reci Kvaj, mnoga ostrva, letovalište Pataja. Sa druge strane, detaljan plan nam je omogućio da za relativno kratko vreme vidimo zaista mnogo. Ostala su nam divna sećanja i nešto više od 2000 fotografija. Teška klima? Ma‚ navići ćemo se, sigurna sam u to.
Ivana Živković (1981) je diplomirani geograf i master prostornog planiranja Univerziteta u Beogradu. Profesionalno i privatno je posvećena turizmu. Član Mense je od 2006. godine. Čitaoci ranijih putopisa je znaju pod devojačkim prezimenom Đokić.