Matematika i književnost imaju polje preseka, a to je matematička poetika. Ovaj neočekivani spoj dva, u mnogo čemu različita znakovna sistema, jednog – matematičkog koji je apstraktan, zatvoren, nedvosmislen, objektivan, internacionalan, tranzitivan, konvencionalan, krajnje logičan, i drugog – pesničkog koji je konkretan, otvoren, višesmislen, subjektivan, nacionalan, refleksivan, oneobičen i tendenciozno alogički, moguć je na planu strukture i eksperimenta, koji je nastupio s istorijskom avangardom i posebno pravcima kao što su dada i konstruktivizam.
Apstraktno slikarstvo sabira u sebi geometriju i paletu likovnih postupaka. Geometrijske slike: trouglove, kvadrate, krugove dominantno imamo i u kubizmu i konstruktivizmu, ali se geometrijski elementi nalaze i u sastavu poetika fluksusa, postminimalizma, konceptualizma, postmoderne kompjuterske umetnosti i u umetnosti fraktala. Možemo govoriti o ritmovima u seriji geometrijskih crteža, što nas smešta u matematizovano kritičko mišljenje, koje i te kako možemo plodno primeniti na tumačenje i analizu umetničkih dela: slikarskih, vajarskih, muzičkih, književnih.
Tumačenjem književnih dela možemo doći do zapažanja da se ispod živopisne fabule neke priče nalazi logički čvrsta struktura. Upravo je strukturalizam ključ koji otvara oba vrata – i ona književnosti i ona matematike. Zadatak se tako može pojaviti kao priča u priči, kao što se u zbirci matematičkih priča Malbe Tahana „Čovek koji je brojao“ javlja priča o magičnom kvadratu. Ova proza pripada specifičnom žanru koji bismo mogli nazvati matematička pripovetka. Njen centralni deo predstavlja rešavanje nekog matematičkog problema. Radi „svarljivosti“ apstraktno u zadatku se rekonkretizuje: nizovi postaju priča o šahu i zrnima koja se udvostručuju od polja do polja na šahovskoj tabli itd. Drugi oblik matematizacije književnosti imamo u formi matematičkog romana, kao što je to roman Denija Geđa „Papagajeva teorema“. Ova knjiga daje nam beletrizovanu istoriju razvoja matematike čiji su kamenovi međaši Tales, Pitagora, Euklid, Boetije, Fibonači, Dekart, Lajbnic, Ferma, Ojler, Gaus, Bul.
Elaboraciju matematičke poetike pronalazimo u istoimenoj knjizi rumunskog matematičara Solomona Markusa. Markusova monografija govori o fenomenu matematičke metafore (lanac, prsten, grananje). Američki matematičar Marston Mors hiperbolisano izjavljuje da je „matematika sredstvo i nužna pomoćnica umetnosti“ i da u njoj „ima genija i ludila“. Francuski dadaista i nadrealista Luj Aragon pravi jedno drugo poređenje, u kome kaže da je odnos književnosti prema poeziji isti kao odnos nauke prema matematici. Neretko su se javljali matematički „ispadi“ u domenu književnosti i obrnuto. Tako je Luis Kerol, pisac „Alise u zemlji čuda“, uradio „Studiju o linearnim sistemima s realnim i imaginarnim koeficijentima“, dok matematički poeta iz Rumunije Jon Barbu uspostavlja ravnotežu između ovih oblasti mišljenja u svojim tekstovima o pesničkoj metrici u pojmovima kao što je „barbilijanski metrički prostor“.
Možda nije slučajno zašto je na rumunskom tlu nastala matematička poetika. Rumun Tristan Cara bio je jedno od ključnih imena svetske dade, najradikalnijeg avangardnog pravca koji je broj koristio kao sredstvo za razaranje logičke strukture teksta. Haos u tekstu, kao posledica entropije, veoma je izrazit, posebno u ranim pesničkim fazama kod pisaca kao što su to srpski dadaisti Dragan Aleksić (priča „Lud je čovek“) ili Risto Ratković (pesma „Metahemija“). U nameri da rasvetle fenomen tekstualne neuređenosti, matematičari poput Andreja Nikolajeviča Kolmogorova uvode pojam gipkosti teksta, komparativni estetičar Etjen Surio gradi koncept pozorišne algebre, a Pol Žinestje komplikovan pozorišni mizanscen pokušava da „ukroti“ „geometrijom drame“, smeštajući dramske situacije u pozorišne sheme – otvorene (pravolinijske i paralelne), poluotvorene (lepezne) i zatvorene (trougaone, kvadratne, kombinovane). Pojedini matematičari, poput Georga Davida Birkofa, pokušali su da daju formulu estetičkog uživanja, proširujući svoj domen interesovanja s književnosti na čitavu umetnost. Prema Birkofu, M = O / S, gde je M – mera estetičkog uživanja, O – mera uređenosti elemenata koji sačinjavaju delo, a S – mera složenosti umetničkog dela.
Avangardna matematička avantura nastavljena je u neoavangardi: u stohastičkoj poeziji, pre svega naglašavanjem proizvoljne kombinatoričnosti jezičkih obrazaca. Na ovaj način književnost preko matematičnosti svoje poetike najavljuje kibernetički razvoj. Prvi algebarski model pesme bio je model jedne parodije dobijen pomoću automata na naučnom skupu posvećenom matematičkim metodama, održanom u Gorkom 1964. godine. Matematički razvoj direktno je uticao na razvoj nauke o jeziku – lingvistike. Tako su nastale discipline – matematička lingvistika kvantitativnog (nealgebarskog) karaktera i algebarska lingvistika nelinearnog (analitičkog) tipa. Razmatranja matematičke poetike u današnjici možemo nastaviti upućivanjem na sajtove kao mathematicalpoetry.blogspot.com. Prema rečima jednog od autora ovog bloga, Kaza Maslanke, „Mathematical poetry“ je blog koji podstiče korišćenje matematičkog jezika: jednačina, geometrijskih crteža itd. kao jezičkih metafora. Reči se smeštaju na pozicije gde se nalaze nepoznate u jednačini dok se značenjske relacije među rečima rasvetljavaju korišćenjem matematičkih operacija. Verbalni elementi su neretko razbacani po prostoru, što verbalnoj komponenti pridodaje vizuelnu, i to onda možemo nazvati matematičkim vokovizuelom.
Trasiranje kreativnih putanja, kao što smo videli, i te kako je moguće hibridizacijom matematičkog i pesničkog jezika. Iako možda nećemo smatrati uzbudljivom statistiku bilo koje vrste, ona može biti korisna čak i u književnom proživljavanju. Možemo se osvrnuti na Šarla Bodlera koji nas upućuje da u delu jednog pesnika tražimo reči koje se najčešće pojavljuju, „da bismo shvatili njegovu dušu“. Matematička poetika, kao još nedovoljno istraženo interdisciplinarno područje, poziva na popunjavanje praznih polja, na stvaranje novih književnomatematičkih relacija, na aktivnost koja će prema željenoj simbiozi ovakve jedne „nespojivosti“ imati makar i asimptotski karakter.
Vladimir B. Perić (1976) doktorirao je iz oblasti dadaističke književnosti. Vodi SIG za nastavnike u Mensi. Urednik je „Koraka”, časopisa za književnost, umetnost i kulturu (M53). Mentor je u Centru za ekološko obrazovanje i održivi razvoj. Radi u Muzičkoj školi „dr Miloje Milojević” u Kragujevcu i kao savetnik, spoljni saradnik Školske uprave Kragujevac.
Naslovna fotografija: imagii on pixabay.com