Važno je naučiti kada i kome reći „ne“, ali ne na rigidan, već na asertivan način u cilju očuvanja granica. Time se jača samopouzdanje i uspostavljaju zdravi međuljudski odnosi. Mnogi pristaju na ono što im ne odgovara iz potrebe da budu prihvaćeni a još češće iz straha da će biti odbačeni. A tamo gde dominira strah nema mesta za kreativnost i zadovoljstvo. U tom slučaju, čak i kada postižu dobre poslovne rezultate, ljudi nisu zadovoljni jer to ne čine iz ljubavi, već iz straha. Isto tako, ako se u ljubavi pretvaraju i budu ono što nisu da bi osvojili partnera, dolazi do otuđenja od samog sebe.
Dozvoljavate li da vam roditelji biraju partnera i prijatelje, partner stil oblačenja i društvo, a šef radno vreme i sadržaje koji nisu u opisu vašeg radnog mesta? Izbegavate li druženje sa određenim prijateljima jer nisu po volji vašem partneru? Da li vam se dešavalo da se osetite iskorišćeno zbog šefa koji ne priznaje vaše pravo na privatan život i odmor, pa često traži da radite prekovremeno; ili ste se loše osećali jer je prijatelj vaše nezadovoljstvo tek završenom vezom pogrešno protumačio kao poziv da vas „uteši“ na nepristojan način? Imate li problem da kažete „ne“ osobama koje ne znaju za dijalog već samo za monolog, guše vas svojim problemima i ljute se ako nemate vremena za njih? Da li vas sve to zamara, pa imate potrebu da podvučete crtu i postavite stvari na svoje mesto? Ako je odgovor potvrdan, vreme je da na pravi način postavite granice.
Psihološka granica je doživljaj emocionalnog i fizičkog prostora između nas i drugih ljudi. To je tačka razdvajanja ali istovremeno i tačka susreta. Ljudi postanu svesni granice obično kada je ona ugrožena. Dinamika granice zavisi od želje za kontaktom sa drugom osobom i menja se vremenom. Svaka strana (ne)svesno bira kada će i prema kome otvoriti svoje granice, a intenzitet propustljivosti bitno zavisi od iskustava sa roditeljskim figurama u najranijem detinjstvu. Ako niste sigurni u odnos sa nekim, popustljiviji ste prema željama te osobe usled straha od napuštanja. Možete toliko pomeriti granice da gubite doživljaj sebe, očekujući da druga strana učini isto, međutim na kraju se dešava suprotno. Osobe koje su u ranom detinjstvu roditelji ili staratelji emocionalno uskraćivali, obično ceo život čeznu za tuđom pažnjom zbog manjka samopouzdanja i nezadovoljenih primarnih potreba. Oni se ili vrlo brzo „prilepljuju“ ili su potpuno nepoverljivi i otuđeni, u svakom slučaju nemaju doživljaj optimalne distance. U ljubavi teže simbiozi, nezdravom stapanju granica, a svaku normalnu potrebu partnera za dobijanjem ličnog prostora doživljavaju kao pretnju završetku odnosa i usled toga su skloni opsesivnom ponašanju.
Da biste održavali svoje granice na odgovarajući način, poželjno je da bar nekad kažete „ne“ i pored pokušaja druge strane da utiču na tu odluku na lepši (molbe, želje) ili manje lep način (zahtevi, emocionalne ucene). Takvo istrajavanje na sopstvenim granicama u zavisnosti od prethodnih iskustava i strukture ličnosti dovodi do različitih emocionalnih reakcija. Nekada je to osećanje krivice zbog doživljaja odbijanja drugih. Tako se, na primer, osobe koje su roditelji kažnjavali ćutanjem kada su pokušavale da istraju u svojim ciljevima, što su oni tumačili kao tvrdoglavost, obično kasnije u životu povlače i ne izražavaju slobodno svoj stav zbog jakog osećanja krivice. Kada ispod izrečenog „ne“ stoji osećanje zadovoljstva zbog svesnog doživljaja da se na takav način osoba štiti od frustracija i ne pristaje na nešto što joj ne odgovara, granica postaje nešto pozitivno, nešto što štiti. Kada se to „ne“ objasni na pravi način, ono tada štiti ne samo osobu već i odnose sa drugima, čineći ih kvalitetnijima.
Propustljivost granice u velikoj meri zavisi od sposobnosti da se prepoznaju trenuci kada je ona ugrožena, što se postiže vežbom. Jasan signal da nešto nije u redu i da granicu treba preispitati su intenzivna osećanja nelagodnosti, frustracije i ozlojeđenosti. To je doživljaj da ste iskorišćeni od strane drugog i da se prema vama ne odnose sa poštovanjem. U osnovi su (ne)svesne odluke o pristajanju na nešto što ne želite (npr. iz osećanja krivice). Adekvatno postavljanje granica se uči kroz tzv. asertivni trening. To je jasno iskazivanje sopstvenih misli, osećanja i želja na pristojan i nedvosmislen (odlučan) način. Zavisno od konteksta, asertivan govor može imati odlučniji („Nemoj nikada više da uzimaš moje stvari bez pitanja“) ili blaži oblik („Žao mi je, ali ljuljam se od premora, pada mi koncentracija, bolje da se čujemo sutra, nazvaću te odmah ujutru da se ispričamo“). Tu često pomaže tzv.“sendvič-tehnika“: kada želite nešto važno da saopštite, bitno je da ne povredite drugu osobu (jer surova iskrenost može biti i odraz agresivnosti), a to ćete postići tako što ćete „lošiji“ deo izjave uviti u nešto dobro. Na primer, ako vam ne prija „zabadanje nosa“ u vaš privatan život možete to reći na sledeći način: „Cenim tvoju radoznalost i drago mi je što te zanima šta ima novo kod mene. Znam da imaš najbolju nameru ali to uvek doživljavam kao pritisak, pa se još više povlačim. Daj mi vremena i ako osetim potrebu za tim reći ću kada nešto bude bilo baš važno“.
Bitno je da se pripremite na različite reakcije kada postavite granice. Reakcije su razne: može biti prihvatanje (što govori o kvalitetnom odnosu i uzajamnom poštovanju) ali može doći i do ispoljavanja besa, frustracije ili pokušaja emocionalne ucene. Ovo poslednje se najčešće sreće kod tzv. narcističke strukture ličnosti koja se zalaže za jednostrani odnos, tako da i nije neka šteta ako se takva osoba distancira od vas, jer bi do toga došlo kad-tad, pa je bolje da što pre znate na čemu ste. Primeri su brojni: ako ste npr. istovremeno pritisnuti raznim obavezama sa kratkim rokovima realizacije, potrebno je da uspostavite prioritete. Pritom je fer da drugu stranu obavestite da vaše distanciranje nije lično, već da je proizvod trenutnih okolnosti, te da bude strpljiv(a) i da će se uskoro steći uslovi za nastavak kvalitetne komunikacije (navedite realan rok za to, npr. “do kraja meseca“).
Ako vam je npr. bliska osoba bolesna, normalno je da će to biti prioritet a ne ćaskanje. Ko to ne razume i emocionalno vas ucenjuje (npr. „Nikad nemaš vremena za mene, ako mi se ne javiš do kraja dana onda je kraj“), takav neko vam i nije potreban. Ovo naravno važi ako retko i zaista opravdano koristite slična pojašnjenja, ali ako to nije slučaj, zapitajte se šta je u osnovi. Slični principi se dešavaju u ljubavi, prijateljstvu i na poslu. U ljubavi je to npr. različita dinamika viđenja (neko želi svakodnevno viđenje a drugome je dovoljno jednom nedeljno, jedna strana želi venčanje što pre, dok druga ne želi odmah, što se tumači kao postojanje različitog stepena ljubavi na obe strane). U prijateljstvu je to npr. različito shvatanje poverljivosti podataka (jedna strana nikome ne priča detalje iz privatnog života prijatelja, dok druga strana sve priča partneru, što se tumači kao manjak diskrecije i utiče na poverenje). Na poslu neko ima potrebu da priča o svom privatnom životu, za razliku od nekog drugog, samo što je prvi oblik ponašanja obično povezan sa ispoljavanjem radoznalosti za tuđi privatni život, što druga strana može doživeti intruzivno.
Svaka reakcija drugih može probuditi različita osećanja kod osobe koja je postavila granice. Zato je važno biti svestan zašto se, kada, prema kome i u kojoj meri postavlja granica. Ako je osoba svesna svojih osećanja veća je verovatnoća da će postavljanje granice doživeti kao nešto dobro. Neosvešćena osećanja mogu dovesti do pogrešnih izbora. Važna je uzajamnost. Onaj ko poštuje tuđe granice i pravo na integritet i različitost čini to na pravi način i kada je u pitanju zaštita sopstvenih granica. Samo tako je moguć kvalitetan odnos između dve ravnopravne osobe.
Bitno je da ne dozvolite previše da se tuđi haos preliva u vaš život. Na drugima je da pokušaju, a na vama je da kažete „ne“. Ako vas na poslu pritiskaju da radite tuđi posao, kao „nagradu“ što ste svoj deo posla završili na vreme, postavite granice. Potpuno je ispravno i opravdano reći „ne“ kada znamo zašto to činimo. Nekada će zbog toga doći i do prekida odnosa (obično kada je u pitanju tzv. emocionalna ucena), ali će tako biti napravljen prostor za neke nove, kvalitetnije odnose. Strah blokira kreativnost, ako se bojite da ćete nešto izgubiti najverovatnije ništa novo nećete dobiti. Budite slobodniji u izražavanju sopstvenih stavova na miroljubiv način, opustite se. Ako se to radi na pravi način doći će do prihvatanja vaših novih granica, a samim tim do porasta samopouzdanja i kvalitetnije komunikacije sa drugima.
Jasna Bulajić Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psihodijagnostičar, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, jasnab@mensa.rs
Naslovna fotografija: Joël Super on pexels.com