Da li političari biraju politike na „racionalan“ način? Možda bi nam intuicija sugerisala negativan odgovor. Političari, a i ostali ljudi se ne ponašaju na racionalan način jer to nije moguće. Ljudsko ponašanje je suviše kompleksno. Mi razmišljamo o posledicama naših postupaka, ali se i ponašamo emotivno, nesebično, altruistički, impulsivno ili nepromišljeno – da pomenemo neke od mogućih „neracionalnih“ oblika ponašanja. Ljudsko ponašanje se ne može svesti na ponašanje robota upravo zbog te kompleksnosti.
Međutim, postoji jedan pristup tumačenju politike koji se zove teorija racionalnog izbora (Rational Choice Theory) koji pokušava da objasni ono što ljudi u politici rade, upravo pretpostavljajući da su vođeni racionalnim ponašanjem. Već tu nailazimo na problem: šta je to „racionalno“ ponašanje? To je složeno pitanje i teoretičari se razilaze u odgovoru na njega.
Jedan od prvih odgovora na ovaj problem bio je da ljudi treba da zadovolje neke jednostavne pretpostavke, koji se kao i u matematici zovu aksiomi. Dakle, ljudsko ponašanje je racionalno ako zadovoljava skup očiglednih i elementarnih principa, odnosno aksioma. Aksiomi uključuju sledeće: ljudi su uvek u stanju da donesu odluku; svi njihovi izbori su usklađeni i ponašanje im je konzistentno. Ljudi su, takođe, uvek u stanju da zamene jedno dobro drugim. Čini se da bismo imali veoma viska očekivanja od ljudskog ponašanja kada bismo usvojili ovakve aksiome. Naime, ljudi često nisu u stanju da donesu odluke: ili nisu spremni na sve razmene ili nemaju celovite informacije.
Nešto jednostavniji, a možda i primenljiviji pristup shvatanju racionalnog ponašanja je da ljudi donose odluke na osnovu svojih trenutnih mogućnosti. Dakle, nije nužno da postoji usklađenost baš svih njihovih izbora. Ono što vodi njihovo ponašanje je želja da uvećaju korist u datom momentu. Ljudi prave izbor na osnovu svojih uverenja. Dalje, uverenja su im potkrepljena, koliko je moguće, na osnovu dokaza ili primera koje poznaju. Konačno, sakupljanje dokaza je posledica toga koliko vremena mogu da ulože. Dakle, u osnovi bi racionalno ponašanje bilo takvo, da ljudi prave izbore kojima uvećavaju svoju korist.
Pošto smo malo pojasnili šta bi to racionalno ponašanje moglo da bude, hajde da pokušamo da ovo primenimo na politiku; da za početak napravimo jedan misaoni eksperiment. Zamislimo da postoje dva prodavca sladoleda koji imaju pokretne štandove. Dalje, zamislimo da prodaju sladoled na plaži. Konačno, neka zbog jednostavnosti ova plaža bude jedna prava linija na kojoj su kupci ravnomerno raspoređeni. Ljudi željni sladoleda su tako podjednako raspoređeni celom dužinom ove linije, odnosno plaže. Sladoled je uniformnog kvaliteta, odnosno ne postoje razlike u kvalitetu proizvoda koji nude prodavci. Posledično, ljudi žele da kupe sladoled od onog prodavca koji im je prosto najbliži, jer žele da potroše što je moguće manje vremena. Kako bi se rasporedili prodavci, pod pretpostavkom da se ponašaju tako da uvećavaju sopstvenu korist?
Recimo da su prodavci inicijalno raspoređeni kao na Slici 1. Međutim, prodavac A zaključuje da može da poveća svoju korist tako što se približi prodavcu B i stane tik pored njega (Slika 2). Tako postaje bliži većem broju kupaca na plaži, jer preuzima sve kupce koji su se nalazili između tačaka A i B na Slici 1. Međutim, tu nije kraj. Sada prodavac B uviđa da može da uveća svoju korist tako što preskoči prodavca A i postavi se tik pored njega.
Ovo međusobno preskakanje bi se nastavilo sve dok se oba prodavca ne postave na samom centru plaže, odnosno na sredini zamišljene linije (Slika 3). U toj situaciji ni jedan od dvojice ne želi dalje da se pomera jer ne može da uveća korist. Pošto je ovakav ishod stabilan i niko ne želi jednostrano da promeni poziciju, takav ishod naziva se ravnoteža (equilibrium). Do ravnoteže se, takođe, dolazi bez obzira na to koja je početna pozicija. Možemo da zaključimo da je pozicija na sredini jako važna.
Sličan rezon funkcioniše i u politici. Ako zamislimo da su birači raspoređeni na jednoj liniji, od levice do desnice, političarima je najbolje da se postave u centru ili blizu njemu. Da li se ovo zaista dešava u praksi? U Americi su u mnogim slučajevima u novijoj istoriji birači mislili upravo da političari liče jedan na drugog, „kao jaje jajetu“, te da nema više velikih razlika između stranaka. Gore opisani rezon ukazuje na to zašto bi ovo bilo racionalno za političare. Da bi uvećali korist, oni se približavaju jedan drugom, dok ne postanu međusobno veoma slični. Drugim rečima, svi se trude da budu prihvatljivi što širem krugu birača (catch all). Iako je ovo racionalna pojava, ona može da proizvede i neočekivane efekte. Birači mogu da budu razočarani ponudom na političkoj sceni, da postanu nezainteresovani za politiku ili da traže nove i neuobičajene političke ponude.
Izgleda da su rezultati u praksi pomešani: ponekad oni najvažniji političari i stranke zaista teže da budu što je moguće bliže centru, a ponekad se i međusobno udaljavaju. Ostaje pitanje zašto političari nisu uvek „racionalni“, odnosno nisu uvek u centru? Možda je problem u tome što ne uviđaju da bi im tako bilo bolje, odnosno da bi uvećali korist? Dakle, kada bi političari bili „racionalniji“, više bi međusobno ličili. Možda imaju i neke druge motive, pored rezona koji ovaj tekst opisuje? Možda je realnost složenija od igre preskakanja dva prodavca, iz ovog teksta. Možda su političari racionalni, ali je njihovo racionalno ponašanje složenije? Puno je razloga o kojima možemo da razmišljamo.
Dr Nikola Mladenović, politikolog
Za dalje čitanje, preporučujem sledeću literaturu:
Budge, Ian. 1994. „A New Spatial Theory of Party Competition: Uncertainty“, Ideology and Policy Equilibria Viewed Comparatively and Temporally.“ British Journal of Political Science 24(4): 443–67.
Cox, Gary. 1990. „Centripetal and Centrifugal Incentives in Electoral Systems.“ American Journal of Political Science 34(4): 903–35.
Downs, Anthony. 1957. An Economic Theory of Democracy. New York: Harper and Row.
Elster, Jon. 2007. Explaining Social Behavior: More Nuts and Bolts for the Social Sciences. Cambridge: Cambridge University Press.
Hotelling, Harold. 1929. „Stability in competition.“ The Economic Journal 39(153): 41–57.
Neumann, John von & Oskar Morgenstern. 1953. Theory of Games and Economic Behavior. Princeton: Princeton University Press.
Strom, Kaare. 1990. „A Behavioral Theory of Competitive Political Parties.“ American Journal of Political Science 34(2): 565–98.
Naslovna fotografija: Mikhail Nilov on pexels.com