Kako da napišem „Valjevo“, a da mi na samu pomisao na taj divan grad kroz nozdrve ne prođe miris krofni iz bakine kuhinje, u ušima ne odzvanja graja dece ispred naše narandžaste kuće, a u sećanju ne poteče reka uspomena na detinjstvo i mladost. Valjevo! – za jedne je to simpatičan gradić u koji svrate na putu do mora, Zlatibora ili Tare. Neki su čuli da tamo ima dobrih ćevapa „Kod Bore“, drugi su ga nekada davno posetili (tamo se išlo na ekskurziju, u muzej „Muselimov konak“) dok su neki treći (obično ih zovemo boemi) čuli da postoji deo grada zvani Tešnjar u kom „stanuje“ više od dvadeset kafana u kojima se peva, pije i ljubi.
Valjevo ne predstavlja za svakog isto što i za mene, ali ono što je sigurno jeste da je ovaj grad dā nešto svakome ko se u njemu našao. Do sada nisam upoznala osobu na koju Valjevo nije ostavilo utisak – da ne budem skromna, dobar utisak. Da li je to zbog belog mosta, koji daje prefinjenost trgu Živojina Mišića (pa se čovek oseća kao neki vitez, a žena kao kakva princeza, dok sa tog mosta posmatra Kolubaru koja tiho, ali brzo teče kao vreme i misli?) ili je to možda zbog nežnosti koju u svakom od nas budi pogled na spomenik Desanke Maksimović. On nas obavezno podseti na njene dirljive stihove i na onaj jedan koji večno pamtimo, primenjujući ga (barem ja) u životu: „Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo
nagoveštaj dā?“ Valjevo više od deset godina nije moj dom već mesto u koje rado svratim da posetim svoje ljude. U njemu evociram uspomene uz meni drage osobe koje i dalje žive tu. One ponekad, kao i ja, samo svrate da se sretnemo, da prošetaju parkom Pećina i okrepe se limunadom ili Jezdić rakijom (naravno, ko šta više voli); da se tokom vrelih, letnjih dana okupaju u reci Gradac kako smo nekada to zajedno činili dok smo bili mlađi ili da jednostavno uživaju u lepoti ovog grada. Valjevo oslikava mnogo epoha. Sve je i novo i staro, i divlje i mirno, i tradicionalno i moderno – sve zavisi od toga u koji deo grada kročite. Bez sumnje, ima nešto u onim rečima Matije Bećkovića: „Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad, ako taj grad slučajno bude Valjevo, gde sam i ja došao, doći ćeš putem kojim si morao doći.“
Zasigurno tvrdim da je Valjevo jedan romantičan grad kome bih, svaki put kada ga posetim, mogla pronaći neki novi kutak koji bi me svojom autentičnošću očarao. Zato, dragi moji, preporučujem vam ga! – ne zbog neobično lepih emocija koje u meni budi poseta ovom gradu, već zbog divne prirode, bogate istorije, koja se u njemu krije te topline pružene od lokalaca, čak i od običnog pogleda u prolazu.
Milica Pantić – master pedagog, član Mense Srbije od 2023. godine, član Pedagoškog društva Srbije i autor tekstova za MozaIQ.