Sa porastom popularnosti interneta i društvenih mreža, naučne informacije su postale dostupne širokom krugu ljudi. Svedoci smo, međutim, da to ne dovodi uvek i do afirmacije nauke već, paradoksalno, do ekspanzije njenih antipoda, od kojih je pseudonauka naročito podmukla.
Nije mi cilj da u ovome tekstu, koji označava obnovu rada Naučnog odseka Mense Srbije, pokrećem ozbiljno filozofsko pitanje razlikovanja nauke od raznih ne-nauka; ne želim ni da ovaj odnos oslikavam kroz navođenje konkretnih primera koje imamo priliku svi da vidimo, jer bih time trivijalizovao temu. Umesto toga, podsetiću čitaoce da nauka počiva na radoznalosti koja nas pokreće na posmatranje sveta, te na želji da objektivno i nepristrasno razumemo ono što pri tome zapažamo.
Nauka se služi striktnom metodologijom koja podrazumeva proverljivost zaključaka i njihovo uklapanje u širu sliku; potvrđena naučna činjenica tako postaje element u slagalici objašnjenja prirode. Pseudonauka, sa druge strane, polazi od tvrdnje koja se predstavlja kao prihvaćena istina, pa potom konstruiše sistem „dokaza” koji će je podržati. Ovakve logičke konstrukcije u startu nisu nepristrasne, a nekada se ne mogu niti proveriti.
Otkud je laička javnost toliko prijemčiva za pseudonauku? Nauka je u XX veku veoma napredovala. Vreme talentovanih amatera, koji igrom slučaja dolaze do velikih otkrića, odavno je za nama. Moderna nauka počiva na višegodišnjem timskom radu pri čemu je inkrement naučnog saznanja, pomenuti element u slagalici, visokospecijalizovan i relativno mali u smislu da nema neposredan i trenutni uticaj na svakodnevni život. Zbog toga se vrhunska nauka percipira kao nešto odvojeno od društva, a možda i opasno; laička javnost bi radije heroja u vidu osobe iz komšiluka koja, radeći protiv sistema, javnosti otkriva zabranjenu istinu. Nauci se, upravo iz nerazumevanja uskostručnih detalja, neretko spočitavaju tobožnji dogmatski karakter, rigidnost i nespremnost na prihvatanje drugačijeg mišljenja; ovo dobija i komičnu dimenziju kad dolazi od kritičara koji, poput pitagorejaca, svoje tvrdnje brane pozivanjem na autoritet.
Vratimo se na obilje informacija koje sam pomenuo na početku ovoga teksta. Razumevanje pojave daje nam kontrolu nad njom. Rekao bih da prosečan čovek sve više dolazi u konflikt želje i mogućnosti koji je osobito izražen u situaciji kada nedostaje formalno obrazovanje pa se pribegava poluistinitim prečicama. Tako izvedeni zaključci samo donekle podražavaju naučni metod, dok zapravo predstavljaju negaciju nauke i, stoga, mogu imati dalekosežne negativne posledice. Neophodna je sposobnost mere koja će nam reći kada treba da stanemo u pokušajima razjašnjavanja i prihvatimo mišljenje stručnjaka, iako ga možda u tome trenutku ne razumemo u potpunosti. U tome cilju, Naučni odbor Mense Srbije će se truditi da afirmiše nauku i približi njene rezultate, kako članovima tako i široj javnosti.