Prokrastinacija je odlaganje izvršenja obaveza do poslednjeg trenutka, iako znate da je bolje da to uradite ranije. Potiče od latinskih reči „pro“ (napred) i „crastinus“ (od sutra). Ako se javlja u specifičnoj oblasti ili prema određenim osobama, tumači se otporom prema toj oblasti ili određenoj osobi (tada je više izraz pasivne agresije prema toj osobi).
Sindrom poslednjeg ispita je manifestacija odlaganja. To je prolongiranje završetka školovanja zbog odlaganja ulaska u zrelo doba i svega što ono za sobom nosi. Ako ste ispite davali na vreme, bili organizovani, radili sve kako treba do pred sam kraj fakulteta, ako dođe do promene ponašanja (odjednom ste demotivisani, neorganizovani, ne drži vas mesto, imate otpor prema učenju) možda je u pitanju ovaj sindrom. Savet: isplanirajte da poslednjiispit bude manje obiman i lakši za polaganje, kod profesora sa kojim nemate sukob. To je važno, jer otpor prema ispitu blokira pamćenje i prisećanje, što se dodatno komplikuje ako je sadržaj kompleksan. Sindrom poslednjeg ispita može biti maskiran akademskom uspešnošću kod studenata koji sigurnost nalaze u studiranju doktorskih i post doktorskih studija, umesto na poslu. Oni maksimalno prolongiraju školovanje da se ne bi suočili sa drugim izazovima odraslog doba i tako odlažu svoje sazrevanje.
Pitanje je npr. zašto student kasno počne da sprema težak ispit, šta time dobija kad zna da je bolje da krene sa učenjem na vreme? Tako na pogrešan način čuva pozitivnu sliku o sebi, jer ako kasno počne da uči a ipak položi ispit tumači to svojim visokim intelektualnim sposobnostima. Ako ne položi ispit ima opravdanje: ionako je kasno počeo da sprema ispit, zato je pao, pa slika o sebi kao inteligentnom ostaje netaknuta. To je češće kod onih koji nisu stekli radne navike u ranijim fazama školovanja (tzv. sindrom pametnog deteta). Kod nas se pohvaljuju pogrešne stvari – inteligencija umesto radnih navika („Izuzetno je inteligentan, ima u školi sve petice a ništa ne uči.“), kao da moraju da uče samo oni koji nisu baš inteligentni.
Odlaganje je bežanje od neprijatnosti, pogrešno očekivanje da će se sve srediti bez našeg angažovanja. To se zaista i dešava kod onih kojima su roditelji uskakali kad je bilo nešto neprijatno. Takva selekcija na ranom uzrastu dovodi do lenjosti. Sindrom odlaganja kao posledicu može imati prolongiranja studiranja ili njegovo napuštanje, uz to obično ide neka vrsta racionalizacije pa se dešava da neko i ne osvesti šta je u pitanju, pošto studiranje nije obavezno. Još je veći problem kad se zaposli (pre toga verovatno najpre dugo odlaže zaposlenje i uživa u statusu produžene mladosti i života bez obaveza).
Sindrom odlaganja jednog čoveka može blokirati ceo tim ako se ne prepozna. Problem je često narcisoidnost (bavljenje samo odabranim stvarima, bombardovanje „produktivnim“ idejama i stalna kritika drugih uz odsustvo stvarnog angažovanja, samo započinju, daju ideje a ništa ne privode kraju, sem uz posebne molbe). Obično se prikazuju kao eksperti, a u stvari obično diplomu stečenu na lakšem fakultetu operu masterom na državnom. Vole titule, da bi ostavili utisak posebnosti, često su predsednici raznih komisija čije formiranje sami iniciraju, samo da bi delovali moćno. Prekrajaju CV netačnim podacima (npr. navode veći radni staž i prikazuju sebe kao freelancer-e i privatnike a u stvari samo povremeno rade nešto). Najvažniji im je utisak na društvenim mrežama, za razliku od onih koji rade i nemaju kad da se bave utiskom.
Sindrom odlaganja je u vezi sa izbegavanjem odgovornosti – ko stalno kasni, nalazi mnoštvo izgovora u okolnostima umesto da prizna da je kasno krenuo i pogrešno procenio. Tek kada to sebi prizna, može da se poradi na otklanjanju tog problema. U korenu ovog ponašanja su obično prezaštićivanje u ranom detinjstvu, kao i favorizovanje ocena i uspehaumesto načina kako se do toga došlo (treba potkrepljivati upornost i podsticati formiranje radnih navika). Jedan od osnovnih zadataka roditelja je da nauče decu sledeće: postoje stvari koje su korisne ali neprijatne (u početku je to npr. učenje i rad uopšte), kao i stvari koje su prijatne ali štetne (zavisnosti svih oblika). Sazrevanje se sastoji u pravljenju izbora između te dve kategorije, sa preuzimanjem odgovornosti za te izbore.
Kašnjenje je jedan od aspekata sindroma odlaganja. Dovodi do konflikata jer ga drugi tumače kao nepoštovanje tuđeg vremena. Obično je odraz narcizma, potrebe za posebnošću, a ispod je osećanje inferiornosti. Narcisima nije neprijatno kad kasne, uživaju u demonstraciji svoje lažne moći, vole da sebi daju na značaju dok ih drugi čekaju. Sa druge strane, onima koji stalno kasne bude izuzetno neprijatno ako su oni ti koji moraju da čekaju, to im aktivira doživljaj inferiornosti. Drugi kasne zbog depresivnosti i demotivacije, sve rade sporije, loše procenjuju vreme pa kasno počnu da se spremaju. Treći kasne zbog optimizma, površne i egocentrične procene da će sve biti kako su zamislili, da se ništa neće desiti neplanirano. Neki kasne zbog multitaskinga i teškoće da procene šta je (ne)bitno, previše pažnje obraćaju na detalje. Adrenalinski zavisnici uživaju u stalnoj trci sa vremenom i probijanju granica. Sindrom odlaganja je čest i kod perfekcionista i opsesivaca, oni više odlažu završetak neke aktivnosti jer nikad nije dovoljno dobro, uvek može bolje, imaju problem da puste, što se sve veoma uspešno razrešava na psihoterapiji.
Jasna Bulajić Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psihodijagnostičar, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, jasnab@mensa.rs
Naslovna fotografija: @gratisograpgy on pexels.com