Rezultati su stigli, rekordni sam potrošač štajerskih jabuka u kilogramskim kutijama.
Stigao sam da se kao rekorder poslednjeg dana februara s evropskim kolegama i tandemom profesora uspenjem na petoprsti plato Dahštajna, dvema gondolama, sa štapovima i navlakama s kramponima za obuću po snegu. Misteriju srednjeg prsta profesor i ja nismo uspeli da odgonetnemo. Naime, za razliku od ostala četiri prsta koja su čelične terase s prozirnim stajalištem, srednji ima produžetak nalik na skakaonicu kojoj pristup brani ograda i natpis. Iako je plato izuzetno visok, deluje nisko za skok s padobranom.
Orkanski visovi, to je sigurno. Vetar koji preti da vas oduva nazad u Gornju Austriju (a promenili smo nekoliko vozova da iz te pokrajine dođemo ovde) i bleštavo sunce koje maltene onemogućava fotografisanje. Pa zaslužena bečka šnicla, ko zna koliko daleko od Beča. Ne čudi onda što joj i koleginica Španjolka prisvaja poreklo, ne zovući je čak ni šniclom, a kamoli bečkom.
Gradić Halštat, odakle se brodićem vraćamo na železničku stanicu, neizrecivo je lep.
Prvu bečku pojeo sam sredinom oktobra u Lincu, na Postlingbergu. OeAD, čiji sam postdiplomski stipendista, poveo nas je u obilazak grada vozićem nalik na vrnjački, a onda na breg Postling tramvajem različitim od četiri gradska utoliko što izgleda kao da je iz 19. veka, kad je ovde i počeo da saobraća.
OeAD je ugostio oktobra nas stipendiste svih boja u svojoj centrali u Beču, kad sam i sačekao paket zimske odeće s našeg Fakulteta pedagoških nauka, gde sam na doškolovanju za nastavnika informatike, a gost Pedagoškog fakulteta Univerziteta Gornje Austrije.
Posle dve radionice, između kojih sam imao zvanično fotografisanje kao jedan od desetoro koji su prvi poslali svoju biografiju (na nemačkom, iako je bilo dovoljno na engleskom), a pre ugovorene ture Bečom, metroom sam bez karte otišao u prodavnicu ploča. Zahvaljujući kontroloru koji očito nema gramofon, zlatna ploča koštala me je sto i kusur evra više…
Po povratku vozom u Linc, odlazim kolima s kolegama na pola puta između Linca i češkog Budvajza, što je maršruta dva veka stare železničke kočije, čijih sadašnjih nekoliko stotina metara, u vagonu koji vuče konj, snimamo kao projekat virtuelne realnosti za kurs novih medija i metoda rada u nastavi istorije. Jedini sam čiji maternji jezik nije nemački.
Noć veštica vešto i nemaskirano, kao i svi u publici, provodim na koncertu hamburške Line Mali, koja debituje u Lincu, a samim tim i u rasprodatom Posthofu, koji je u blizini dunavske luke služio kao jedna od zgrada nekadašnje železničke stanice. Ako sam dobro samouko rekonstruisao istoriju gradskog urbanizma. Linc je te večeri bio mali za Linu.
Prve subote u novembru odlazim u Kulturhof na koncert novih bečkih nada, grupe Frojde (radost). Radosno setni i poletni, basistkinja i drugari, ozarili su me. Video sam plakat na Univerzitetu umetnosti i otišao na koncert. Uoči svoje austrijske turneje objavili su debi ploču „Salc“, i oni su, valjda, prvi put u Lincu, kao uostalom i ja, i eto nam spone. Hektolitri vode otekli su Dunavom, uz čiju starogradsku obalu je Kulturhof i kuća Johana Keplera, ali intelektualnu nit od fizike do muzike nije pokidao prošli vek. U Keplerov salon sam kasnije otišao na tribinu o fašizmu i sa svojih 39 godina bio među najmlađima.
Rabhajm, studentski dom u kom sam proveo zimski semestar, u blizini je Keplerovog univerziteta, na samom je severu Linca, na levoj obali Dunava. Ja sam na svoj fakultet odlazio kao iz novobeogradskog studenjaka na ETF, recimo. Ovo pišem na Frošbergu, u istoimenoj ulici s brojem 7, što je i ime studentskog doma u koji sam se preselio. Ako ostanem pri beogradskim analogijama, ovo je Senjak, tj. „Žabljak“ (Froš – žaba). LASK ovde ima svoju Rajfajzen arenu, gde je jesenas Liverpul došao, video i ubedljivo pobedio.
U međuvremenu sam postao član Mense (Gornje) Austrije; domaćini su uvažili moje punoletne kragujevačke rezultate, primili me u članstvo i redovno pozivaju na druženja. Odazvao sam se noćnom i snežnom obilasku svih nekadašnjih kapija Linca. Vodič je bio obučen kao davni čuvari, stražari ili već neko treći, noseći sve te prastare rekvizite.
Austrijska Mensa me je vodila i u bečko sedište nacionalne televizije ORF, u publiku kviza „Klever“ (https://tv.orf.at/program/orf1/clever-die108.html), u kom su učestvovali i članovi Mense, pobeđivali i gubili od ostalih. Sebe sam pre toga vodio i u KAPU, linški klub u kom je nastupio italodisko trio zavodljive pevačice Nuovo testamento, čija predgrupa je bila dualna, belorusko-nemačka Violentna omladina. Naplesao sam se prilično, pa čak i uz pesme s albuma skoro objavljenog.
Prvog decembra međunarodni žiri proglasio je „Maskaradu“, kratki film koji sam s petoro austrijskih kolega snimio za četiri novembarska dana, najboljim na jubilarnom, desetom EDIT-u, edukativnom nadmetanju desetak evropskih fakulteta u filmovima kraćim od četiri minuta, snimljenim za najviše četiri dana nakon objave tri ključne reči (https://www.editvideochallenge.org/hall-of-fame.html). Narednog četvrtka gostovao sam s kolegom i koleginicama u potkastu posvećenom EDIT-u (fro.at/tera-fm-ueber-die-edit-educational-video-challenge), a dve sedmice kasnije bio sam gost na temu Srbije, naših škola. (dorftv.at/video/43606).
Glasao sam u počasnom konzulatu koji odnedavno imamo u Lincu (u svojoj OŠ ne glasam), a na novogodišnji doček otputovao sam vozom u ne tako daleki Minhen, sletevši potom na nešto dalji niški aerodrom tek tri nedelje kasnije, prvi put se vrativši u Srbiju posle skoro četiri meseca. Već sutradan sam se vratio u Linc noseći fakultetsku diplomu na nostrifikaciju.
Planinarili smo Postalmom, zavejanim kako samo austrijski Alpi mogu da budu. Ta i na početku teksta opisana ekskurzija dva su vrha ove zime pune vrhova. U Austriji se sneg zadržava do kraja maja, pa možda osvojimo još koji vrh.
Petar Krstev, nastavnik matematike u jagodinskom selu Duboka, član Mense od 2006, za MozaIQ piše od 2012, pod starim i novim prezimenom.
Fotografije: Jelena Ojo, OeAD, PH-OOe