Reč „ezoterija“ označava tajno, skriveno, poznato upućenima i posvećenima. Ne-ezoterično je egzoterično. Ove dve sfere su komplementarne: uzajamno se dopunjavaju. Ezoterija ima svoje refleksije i na roman, najdužu epsku proznu vrstu. Po svojoj strukturi on je najčešće kompleksan i može da podseća na lavirint u kome se čitalac lako može izgubiti. Roman je naslednik epa i tom tvrdnjom je učitana i pogodnost romana za upliv mitskog imističnog. Neretko roman predstavlja palimpsest, rukopis kroz koji se naslojavaju istorija i fikcija mogućih i nemogućih svetova. Ezoterijski roman, iz rečenog, možemo definisati kao uzbudljivi roman sa tajnom, koju likovi i čitaoci sa njima, žele da otkriju. On je prepun skrivenih značenja, šifrovanih poruka, a nosioci enigmatičnog su često protagonisti, pripadnici tajnih društava.
Kroz tri književna ostvarenja, Hazarski rečnik (1984) Milorada Pavića, Fukoovo klatno (1988) Umberta Eka i Knjige Jakovljeve (2014), nobelovke Olge Tokarčuk, pokazaćemo funkcionalnost ezoterijskog romana. Kod Milorada Pavića, tajnu u sebi nosi sekta hazarskih sveštenika Lovci na snove. Njihov ezoterijski areal su bili tuđi snovi, koje su precizno čitali i u kojima su „stanovali kao u svojoj kući“. Čitanje snova predstavlja zapravo tumačenje, dešifrovanje, hermeneutički postupak rasvetljavanja simboličkog. „Fabula“ Pavićevog romana-rečnika egzistira u tri vremena: srednji vek (IX vek), doba baroka (kraj XVII i početak XVIII veka) i kraj XX veka, što omogućava autoru da pravi narativnu „pletenicu“ provlačeći izvesne likove iz vremena u vreme kroz reinkarnaciju. Ovaj vid „seobe duša“ srećemo kod likova koji imaju zajedničko telesno znamenje kao što su, recimo, po dva palca na ruci.
Fukoovo klatno predstavlja roman-triler gde profani, neupućeni, urednici izdavačke kuće „Garamon“, pokušavaju da otkriju Plan, kojim tajno društvo „Tres“ želi da ovlada svetom. U fokusu Fukoovog narativa je, dakle, teorija zavere. Interesantno je da pariski Panteon (sa izloženim Fukoovim klatnom, kojim je fizičar Leon Fuko dokazao rotaciju Zemlje) u romanu postaje hram u kome pomenuto mešovito tajno društvo izvodi svoje rituale. Na ovaj način Eko ostvaruje spoj fizike i književnosti putem ezoterije. Posebno je ezoterijski indikativna struktura romana, organizovana u skladu sa kabalističkim „drvetom života“. Naziv svake od deset glava romana odgovara jednom od sefirota, energetskih čvorišta drveta. Fabularno kretanje je inverzno u odnosu na put jedinke koja želi da spozna Boga – ono započinje krunskim sefirotom, „Keterom“ a završava se donjim, „Malhutom“. Otkrivanje zagonetnog kroz fabularni rasplet, zapravo je skidanje aure, privlačne energije, sa tajne.
Elementi vezani za Kabalu nalaze se i u romanu Knjige Jakovljeve, koji asocira naslovom na lestve Jakovljeve, most, odnosno stepenice, od zemlje do neba. U žiži romana nalazi se otkrivanje tajni koje je sa sobom nosila Jakovljeva frakcija jevrejske sekte Šabataja Cvija, otpadnika od judaizma i priklonitelja hrišćanstvu. Ovo delo Olge Tokarčuk je prepuno apokrifnih činjenica, vezanih za drugačiju verziju Kabale (Kabbala Denundata). Paralelno sa navođenjem činjenica iz verskih knjiga, nalaze se i opisi religijskih rituala koje je Jakov izvodio, neretko klizajući u trans. Dodatnu privlačnost knjizi omogućava mnoštvo kosmičkih ezoterijskih ilustracija, kao i onih koji se odnose na nađene tajnovite rukopise.
Ako krenemo od one narodne izreke, a zapravo biblijske, koja kaže da je „najslađe zabranjeno voće“ dolazimo do obrazloženja zbog čega je ovaj žanr romana vekovima vitalan. Zajedničko za sva tri romana su separatna društva (Lovci na snove, Tres, i sekta Šabataja Cvija) sa svojim ritualima i energijom koju članovi razmenjuju. Čitaočevu pažnju vodi vešto autorovo održavanje tenzije između spoznatog i još uvek nesaznatog. Glad za uvidom u srž ispripovedanih teorija zavera knjigoljupce drži prikovanim za priču a potreba za eskapizmom, bekstvom od svakodnevice ih lako izbacuje u fabularne ezoterijske diskurse, gde fikcija čak može da postane i stvarnost.
Vladimir B. Perić