Da li ste se ikada zapitali na koji način naše oko vidi boje? Odakle te boje dolaze, kako nastaju?
Na koji način se generišu boje na ekranima, a na koji način na fizičkim predmetima?
Glavni razlog našeg viđenja boje je svetlost! Od svetlosti zavisi koju boju će naše oko da opaža u datom trenutku.
Svetlost
Svetlost je sastavljena od čestica svetlosti, zvanih fotoni. Naše oko može da vidi samo određene fotone, odnosno samo jedan deo elektromagnetnog spektra. Taj deo nazivamo vidljivi deo spektra i njegov opseg radijacije obuhvata talasne dužine od 380 do 740 nanometara (nm). U taj deo spektra spadaju sve, našem oku, poznate boje, od ljubičaste (380 nm) do crvene (740 nm). Preostali deo spektra deli se na dva glavna dela, od kojih je jedan sa talasnim dužinama kraćim od vidljivih (ultraljubičasto (UV) zračenje, X-zraci (rendgenski zraci) i gama zraci), a drugi sa dužim talasnim dužinama (infracrveno (IR) zračenje, mikrotalasi, radio talasi).
Ljudsko oko sadrži tri različita tipa fotoreceptora, poznatih kao čepići. U pitanju su stimulusi svetla crvene (R), zelene (G) i plave (B) boje čijim mešanjem je moguće dobiti skoro sve boje koje ljudsko oko može da razazna. Kada svetlost stigne do našeg oka, konkretno mrežnjače, stimulišu se određeni čepići. Od talasne dužine svetlosnih zraka, zavisiće koji čepići su u kojoj meri stimulisani i na taj način naše oko će „formulisati“ boju koju prosleđuje našem mozgu.
Reprodukcija boja
Sistemi za reprodukciju boja su tehnologije i metode koje se koriste za prikazivanje i stvaranje boja na različitim medijima, kao sto su ekrani i štampani mediji. Osnovni princip reprodukcije boja leži u činjenici da se sve vidljive boje mogu dobiti mešanjem tri osnovne boje. U sistemima za reprodukciju boja razlikujemo dve osnovne metode mešanja boja svetla. U pitanju su aditivna sinteza (mešanje boja dodavanjem svetlosti) i suptraktivna sinteza (mešanje boja oduzimanjem svetlosti).
Aditivni model mešanja boja koristi se na uređajima koji emituju svetlost, poput televizora, monitora i mobilnih telefona. Kod aditivnog mešanja, boje se generišu dodavanjem tri primarne boje, crvene (R), zelene (G) i plave (B), u različitim količinama. Svaki piksel na ekranu se sastoji od tri subpiksela (R, G i B) čija se jačina menja kako bi se dobila željena boja. Kada se sve tri osnovne boje mešaju u jednakim jačinama, dobija se bela svetlost. Odsustvo sve tri boje rezultuje crnom.
Suptraktivni model mešanja boje koristi se prilikom štampe. Boje se stvaraju nanošenjem pigmenata ili mastila na površinu koja reflektuje svetlost (npr. papir). Ovi pigmenti apsorbuju određene talasne dužine svetlosti, a reflektuju druge. U ovom slučaju, 3 primarne boje koje se koriste da bi se dobile sve ostale boje spektra su cijan (C), magenta (M) i žuta (Y). Crna se dobija mešanjem sve tri primarne boje, dok je bela podrazumevana boja. Dodatna boja koja se koristi je crna (K). Dodaje se iz praktičnih razloga kako bi se dobila „čistija i tamnija“ crna boja (npr. za štampu teksta).
Crna i bela
Crna i bela nisu boje. One su, zajedno sa sivim tonovima, klasifikovane kao ahromatske boje jer nemaju nijansu. Crna se definiše kao odsustvo svih boja (apsolutno odsustvo svetlosti). Bela je suprotnost crnoj. Ona se definiše kao mešavina svih boja u vidljivom spektru. Predmet koji je beo reflektuje svu vidljivu svetlost podjednako, bez apsorpcije određenih talasnih dužina što naš mozak percipira kao belu.
Autor: Ana Radulović, Diplomirani inženjer grafičkog inženjerstva i dizajna, grafički urednik časopisa MozaIQ