Sistem nagrađivanja kod dece

Dečje igre, Piter Brojgel stariji, 1560

Jedan od osnovnih ciljeva vaspitanja je da podstakne unutrašnju (intrizičnu) motivaciju, koja predstavlja želju za novim saznanjima bez obzira na nagradu ili prepreke, tj. nezavisno od spoljašnjih uticaja. Urođena radoznalost se aktivira kada se stvari prezentuju kroz igru, na način prilagođen detetu. Na taj način se dete može motivisati na bilo koju aktivnost. Vaspitna poruka bazirana na podsticanju upornosti i ulaganju truda kod dece dovodi do ostvarenja dugoročnih ciljeva, samoaktualizacije i pozitivne slike o sebi. „Lepo se ponašaj kad dođu gosti, pa ćeš od mene dobiti čokoladuˮ, „Nemoj da se bacakaš po podu, evo kupiću ti šta god želišˮ, „Ako budeš odličan na kraju godine, dobićeš biciklˮ, „Samo ako imaš sve petice, možeš da ideš sa društvom na moreˮ… Koliko ste puta čuli slične rečenice od prijatelja, poznanika ili ste ih sami izrekli? Da li su one bile sastavni deo vašeg detinjstva? Mada se često ističe kako je to „za dobro detetaˮ, efekat je suprotan. U praksi, dok ima nagrade, ima i poželjnog ponašanja, čim se ona ukine (ili dete proceni da nije adekvatna uloženom trudu), obično se prekine sa poželjnim ponašanjem. Zašto je to tako? Ovakve poruke se baziraju na psihološkom mehanizmu uslovljavanja putem potkrepljenja, a primenjuju sa ciljem oblikovanja ponašanja. Poželjno ponašanje se nagrađuje (tzv. pozitivno potkrepljenje), a nepoželjno ignoriše ili kažnjava (tzv. negativno potkrepljenje). Očekuje se da će dete s vremenom naučiti šta je bolje za njega, pa će se ponašati socijalno poželjno. Primenjuje se širok dijapazon nagrada (nematerijalnih i materijalnih) i kazni (srećom, manje i u blažoj formi). Eksperimenti su pokazali da režim potkrepljenja utiče na učestalost poželjnog ponašanja i da je najefikasniji nepravilni režim potkrepljenja, kada osoba ne zna kada će biti nagrađena. Mnogi roditelji bezuspešno pokušavaju da motivišu decu za određene bazične aktivnosti (pranje ruku pre i posle jela, spremanje igračaka, zdrava ishrana i sl.), smatrajući da deca namerno kontriraju i ruše im autoritet, a u stvari ih nisu motivisali na pravi način. Cilj adekvatne motivacije je da se željeno ponašanje odvija i po prestanku stimulacije. Nemoćni roditelji koji ne osluškuju dečije potrebe i individualne razlike uglavnom naređuju, zavode gvozdenu disciplinu. To ima efekte na kraće staze, dete uz pritisak uradi ono što se od njega traži, uradi to bezvoljno, da bi izbeglo kaznu ili kritiku, ali s vremenom sve češće odbija poslušnost. Na duge staze takvo ponašanje se ne učvršćuje i nema koristi za dete. Najbolje je da roditelji sopstvenim primerom pokažu šta je poželjno i šta se od deteta očekuje. Treba delovati u skladu sa individualnim razlikama, jer to što je za nekog podsticaj (npr. izostanak pohvale ili blaga kritika), za drugog je demotivišući faktor.

Režim potkrepljenja se primenjuje da bi se dete motivisalo za određenu aktivnost. Motivacija je proces koji usmerava delovanje pojedinca prema cilju. To je sve ono što podstiče na aktivnost, što je usmerava i određuje joj intenzitet i trajanje. Postoje spoljašnja (ekstrinzična) i unutrašnja (intrizična) motivacija. Spoljašnja je bazirana na privlačnosti nagrade (ili izbegavanju kazne) koja se dobije kada se ispolji određeno ponašanje, kao npr. učenje za pohvalu, prestiž, ocenu, novac, materijalnu nagradu (bicikl, lutka, odlazak na more i slično), ali i učenje usled negativnih potkrepljivača kao što su ucena ili druge vrste uslovljavanja. Intrizična motivacija je kada se uči radi samog učenja, želje za usavršavanjem i savladavanjem prepreka (ponašanje uzrokovano unutrašnjim motivima). To je želja za novim saznanjima bez obzira na nagrade ili prepreke. Zadatak vaspitanja je da podstakne intrizičnu motivaciju, jer je to motivacija nezavisna od spoljašnjih uticaja i u direktnoj vezi sa samopouzdanjem, samostalnošću i radnim navikama. Šta je u stvari intrizična (unutrašnja) motivacija? To je detetov prirodni, istraživački duh, urođena radoznalost koja se aktivira kada se stvari prezentuju na način prilagođen detetu, tj. kroz igru. Osnove prirodnih nauka se formiraju od najranijeg uzrasta, npr. deci se može na slikovit način pokazati kruženje vode u prirodi, šta je to ubrzanje, kako promena temperature utiče na neke osobine stvari oko nas, šta se dešava kada se razmuti šećer u vodi i sl. Decu treba podsticati da otkrivaju svet oko sebe, a ne opominjati i sputavati ih, jer će te „neˮ poruke usvojiti i plašiti se i kada odrastu. Eksperimentisanje nije moguće bez prljanja, pa je važno da roditelji budu svesni da upućivanjem poruka tipa „nemojˮ, „vidi kako si prljav/a, ostavi toˮ blokiraju dečiju radoznalost. Ako se dete stalno opominje i sputava, guši se prirodna radoznalost koja je osnova učenja. Ne počinje dete da uči polaskom u školu, već mnogo ranije, kroz igru. Pozitivna slika o sebi, samopouzdanje i doživljaj sopstvene kompetencije se najbolje razvijaju sticanjem novih veština i uključivanjem dece u obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Motivacija je tesno povezana sa potrebama i njihovim zadovoljenjem. Najbolje je kad članovi porodice međusobno usaglase potrebe. Npr. dete ima potrebu za bliskošću sa roditeljima, naročito kad dođu sa posla. Roditelji uzvraćaju pažnju, ali su istovremeno pritisnuti obavezama (spremanje ručka, nabavka i sl.), pa u želji da ih što pre završe isključuju dete iz pomenutih aktivnosti.

Međutim, to je greška. Treba da što više uključe decu i u taj aspekt svog života, naravno ako ona to žele, bez insistiranja. Spremanje ručka će trajati duže, ali će se od mogućeg izvora sukoba pretvoriti u zajedničku aktivnost kojom su zadovoljene potrebe svih članova porodice. Takva druženja postavljaju temelje samopouzdanja deci. Umesto poruke „nemoj, smetašˮ čuće poruku „hvala što pomažeš, ponosimo se tobomˮ. Dečija otvorenost će istovremeno pomoći roditeljima da svakodnevne monotone obaveze doživljavaju lepše. Zadovoljenje detetovih potreba treba da bude povezano sa pokretanjem na aktivnost. Igra je osnovna dečija potreba, kroz igru se dete može motivisati na bilo koju aktivnost. Bitno je da se roditelji suzdrže od uslovljavanja tipa „ako budeš dobar kada budu bili gosti, dobićeš čokoladuˮ ili npr. ako se dete kod napada besa (tzv. temper tantrum) umiri time što mu se kupi igračka (jer se roditelji boje osude okoline). Vaspitanjem po principu ucene detetu se šalje poruka da uči ne radi učenja (unutrašnja motivacija) već da bi dobilo nagradu (spoljašnja motivacija). Vrlo brzo ono shvata da time može da trguje i cenjka se sa roditeljima. U nekom trenutku roditeljima „pukne filmˮ pa ukinu nagradu bilo zato što nemaju sredstava za sve skuplje ispunjavanje zahteva ili ne žele više da se ponašaju prema pravilima koje su sami uveli, pa se dete oseti prevarenim. Suprotno od toga, najvažnija vaspitna poruka koju dete treba da usvoji je da bude uporno, da ne odustaje lako. Takvo ponašanje dovodi do samoaktualizacije i ostvarenja dugoročnih ciljeva, što je sve u vezi sa pozitivnom slikom o sebi. Dakle, ne treba nagrađivati decu prema uspehu koji su ostvarila, već pre svega prema trudu koji su uložila u savladavanje novih prepreka. Sistem nagrađivanja ne treba mešati sa svakodnevnim obavezama koje dete treba da ispuni, kao što su pranje ruku, spremanje igračaka, pisanje domaćeg i odlazak na spavanje na vreme. Budite svesni da nagrada koju im u tim slučajevima nudite nije ništa drugo nego pokazatelj nemoći da motivišete sopstveno dete. Prioritet treba da bude razgovor sa decom, ne samo „kvalitetnoˮ provoditi vreme, već to činiti dovoljno dugo (bitan je i kvantitet). Važno je zainteresovati decu. Uključite ih u sve što odgovara njihovom uzrastu, to će vas najpre usporiti, ali na kraju proizvodi neprocenjivo obostrano zadovoljstvo. Zato ste i postali roditelji: ne da biste natovarili sebi pregršt dodatnih obaveza, već zbog želje da svu ljubav koju osećate prema partneru prenesete i na decu. Setite se toga pre nego što sledeći put viknete jer se dete isprljalo, pogledajte kako uživa i kažite sebi „to su samo stvariˮ i pridružite se igri, probudite dete u sebi i osetite radost življenja. Suština života nije u ciljevima koje ste sebi postavili, već u putovanju do tog cilja. Sve je neuporedivo lepše ako umete da čitate „znakove pored putaˮ .

Jasna Bulajić-Stepanović je psiholog i psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore i supervizor Mense BiH. Dugogodišnji je saradnik MozaIQ-a, i časopisa Pharma Medica.