Iz ugla Nemanje Antića – realnog preduzetnika,
gde sebe ne vidim kao salonskog intelektualca, niti samo člana Mense
Ako ti je IQ 150, trud 0,3, a volja 0,4 – pa, rezultat je mizeran.
Ljudi sa visokim IQ su, po definiciji, ušuškani u to što im je bogom dano. Isto je i sa visokim momcima i sa lepim devojkama – od malih nogu znaju na čemu su. Zbog toga mnoge stvari kasnije podrazumevaju i upadaju u brojne logičke greške.
Priroda – a to znači i ljudi oko nas, sistem oko nas, zakoni i tržište – favorizuju samo one koji su nešto de facto sproveli u delo, dali sebe više od drugih, preuzeli rizik veći od prosečnog, potrošili više energije od ostalih. Takvi idu napred – takve pamtimo.
Na samom početku utakmice priroda, okruženje, tržište, zakoni – vode 1:0. Jer čovek sa visokim IQ često je samoobmanut idejom da je ono što ima dovoljan preduslov za uspeh.
Kasnije sledi hladan tuš – sudar sa ljudima koji ne znaju koliki im je IQ, ali su do maksimuma razvili i uposlili svoje ostale resurse. Navodim samo neke od njih:
– EQ – emocionalna inteligencija, tj. prepoznavanje emocija kod sebe i drugih, te efektivno upravljanje njima;
– SQ – socijalna inteligencija, tj. sposobnost kretanja kroz društvene strukture – bočno, nadole i nagore.
Ove veštine moraš sam da učiš – nekada visok IQ pravi samo veći otpor. Zatim: energija koju neguješ i koristiš, radne navike, sistematičnost u ponašanju i sprovođenju (a ne samo mišljenju), izlaganje rizicima. Progres leži u rizicima koje si preuzeo i prevazišao – bilo da prilaziš devojci, recituješ, držiš predavanja, pokrećeš biznis, propadneš pa pokušaš ponovo. Sve to je preuzeti rizik – a to jača karakter. A bez karaktera – nema napretka.
Zona komfora je ubica uspeha. Po mom iskustvu, osoba sa visokim IQ će češće sve učiniti da ostane u zoni komfora, a da ipak postigne nešto. Jer – zašto bi se loše i neugodno osećala? Na taj način, ne iskoriste se svi potencijali inteligentne osobe. Pravi uspeh je uvek izvan zone komfora. Pamet to ne zna – psiha to ne razume.
Visok IQ ≠ visoka efikasnost.
Mnogi u Mensi imaju visok kapacitet procesuiranja, ali nemaju output sistem – nemaju rezultate tog procesa, ni usluge, ni proizvode, ni dodatnu pažnju zbog toga. Nemaju naviku da stvaraju, da preuzimaju rizik, da pogreše. Zatvoreni su u svojim IQ tvrđavama – a to je često Alkatraz.
Nije znanje moć – već primenjeno znanje.
A da bi primenio – moraš da se uprljaš, moraš da se izblamiraš, mora ti biti neprijatno. Mislite o tome. Taj proces ne možeš da delegiraš.
Ljudi iz Mense često se zadovolje teorijom. Pišu eseje na Redditu, igraju šah, prave kvizove, smišljaju ukrštene reči (u čemu, naravno, nema ničeg lošeg) – ali ne prave firme, proizvode, prihode. Ti, sa visokim IQ, nisi otišao u akciju. Često ostanu u glavi – a uspeh je u stvarnosti. Savet je da se napravi dodatni korak i uloži trud da se teorija primeni.
Averzija prema „prljavom“ poslu i tržištu – tržište je haos, prljavo, nepošteno. Mnogi Mensaši su previše čisti, krhki i idealistički nastrojeni da bi ušli u ring. U ringu te čeka ljuto, slano i masno. Moraš biti i ratnik. A naši članovi često biraju da to ne budu. Ne mogu da pregovaraju s radnicima, carinicima, inspektorima, da se bakću s papirima – jer to ih smara, ili „to će neko drugi“. Ili jednostavno imaju averziju prema tržištu.
Nedostatak emocionalne i društvene inteligencije – osobe nisu sklone „izlaganju“, ne žele da ih drugi ocenjuju, gledaju i promatraju. Previše su „u glavi“, a premalo „u ljudima“. Uspeh zahteva veštine vođenja, šarma, autoriteta i uticaja – i rizika, i to pet puta više. Nije lako voditi ni sebe, a tek druge. IQ sam po sebi ne pomaže mnogo. Zbog toga i to mora da se vežba.
Nedostatak goriva – njih ne goni glad. Oni o kojima govorim imaju osrednje karijere, solidno žive, cene komfor, sigurnost, bezbednost – to su reči koje vole. A to je rampa za dalji uspeh. Nema vatre. Nisu gladni. Zasite se od ideja. Oni pričaju o problemima društva, a ja recimo rešavam probleme svojih kupaca, zaposlenih, proizvoda – realna utakmica.
Elitizam i distanca od mase – ovo može biti ozbiljan problem, ne samo u poslu, već u svim aspektima života. Mnogi imaju odbojnost prema „glupim ljudima“. A realan uspeh – posebno u Srbiji – dolazi kada razumeš masu, kada se delimično i poistovetiš s njom. Tek tada imaš uvid u svu različitost ljudi oko sebe – jer to ti je i tržište, i publika, i kritika, i javnost. Naš član sa veoma visokim IQ često nije „prešao most“ – nije od sebe stvorio intelektualca koji zna da se obrati običnom čoveku. Oni se često zatvore u krugove koji samo njima deluju pametno – ali tržištu nisu jasni, a često ni potrebni. Jer za život je mnogo bitnije izvršenje, nego mišljenje bez realizacije.
Ne znaju da se prodaju.
To je lična radnja. Ima rizika. Može da ti se smeju. Da ti odbruse. Da se izblamiraš. Da dobiješ hejtere – a šta će ti to? Imaju znanje, ali nemaju brend. Nemaju komunikaciju. Nemaju tržišnu strategiju. Član Mense mora svoje znanje da pretvori u: knjigu, kurs, TV nastup, Instagram, konferenciju, predavanje, firmu – samo to je znanje, konvertovano. Lakše je biti pametan, nego imati rezultate te pameti.
Oni i dalje pišu pametne komentare ispod YouTube klipova, umesto da budu ljudi o kojima se priča – i dobro i loše. A za to moraš imati i dozu hrabrosti.
Pogrešna ideja o „pravom uspehu“ – mnogi članovi Mense veruju da je „biti pametan“ samo po sebi cilj. Sudbina je učinila da si se takav rodio – kakav je to cilj? To je slučajnost. Dobio si to. Onaj deo koji pripada tebi je rezultat te pameti: nešto konkretno, uticaj, roba, usluga, nešto što ima realnu vrednost i potvrdu. To je tvoja meta. Član Mense koji meša uzrok i posledicu sam sebe koči u napretku. Mora da zna da najuspešniji ljudi nemaju nužno najveći intelekt – već najjaču volju.
Član Mense kome se obraćam ne razume kapitalistički sistem vrednosti – gde je profit cilj, a ne moral, teorija ili intelektualne vrednosti. On traži potvrde od sebi sličnih – a to su zatvoreni, visoko intelektualni krugovi.Disciplina je test na kome mnogi pametni ljudi padaju. Dosadni deo posla – iskušenje na kome se gotovo svi pametni sapletu. Dijeta, zdrava ishrana – isto.
Svet nagrađuje najkorisnije – ne najpametnije. Volja i upornost na kraju pobede i najveći mozak, ako se taj mozak ne aktivira u realnom svetu.
Ne moraš sve da znaš – ali od svega što znaš moraš da napraviš neki rezultat. To je uspeh.
Pamet bez tvoje volje je sterilna.
Član Mense koji je uljuljkan u svoj IQ ne ume da „gura“ kad je sporo, dosadno, teško, dugačko i ponavljajuće.
Visok IQ se ne ovaploćuje bez karaktera ratnika – to je ono: da ideš opet kad te obore, da igraš duplo kad gubiš, da odradiš i kad ti se ne radi, da završiš ono što si započeo.
Moje iskustvo govori da članovi Mense nemaju dovoljno discipline i da nemaju razvijene „mišiće“ za dosadu.
Ako uspeh traži 1.000 ponavljanja, ako je uspeh 10 godina rada na nečemu – šta ćemo onda?
Možda da razmislimo da li se prepoznajemo u nekoj od osobina koje koče naš uspeh – i da radimo na tome?
Sve navedene veštine mogu se naučiti, a karakter ojačati.
Nadam se da će nekome ovaj tekst pomoći – jer nije napisan da bi „bio pametan“, nego da proizvede reakciju i promenu.
Nemanja B. Antić, MBA