U ubrzanom društvu i vremenu, pažnja učenika je dragocena. Jedna je stvar privući pažnju, a sasvim druga održati njihovu istrajnost u nastavnom procesu. Dobar praktičar uvek u rukavu ima neke nove metode i sredstva za učenje. Postavljaju se pitanja: „Šta najbolje motiviše učenike, kako ostvariti kontinuitet u motivaciji i da li je motivacija spoljašnja ili unutrašnja stvar ličnosti pojedinca?”
Naš osnovni zadatak jeste da dete zainteresujemo i motivišemo. Zato su na prvom mestu socijalni i emotivni razvoj i motivacija, koje moramo da razvijamo u kolektivu, u saradnji, u zajednici. Ako napravimo dobru atmosferu u odeljenju, jedno prijatno, prijateljsko okruženje, sve ostalo će ići lako. Dete nečim moramo da vežemo za školu, da u školi postoji nešto što se njemu dopada, nešto zbog čega će rado da dolazi, da li je to drug, drugarica, zanimljive aktivnosti, ljubav, pažnja, dobra atmosfera. Da bismo započeli učenje o učenju, moramo biti svesni šta je to učenje, a tek onda se baviti njegovim vrstama i stilovima. U radu je jako važno odrediti stil učenja, individualni za svakog učenika. Važno je da znamo da li mu više odgovara vizuelni, auditivni ili taktilni (kinestetički) stil. To radimo pomoću testova za određivanje stilova učenja. Takvim pristupom unapređujemo učenje kroz primenu odgovarajućih metoda i tehnika.
Primer iz prakse:
Ovo je moj primer iz prakse – kako smo se mi u odeljenju ujedinili, angažovali, sarađivali, podržavali, bili uspešni i stvarali dobru atmosferu. Krenula sam od toga da svako dete mora u školi da pronađe nešto što mu se dopada, nešto što će da ga poveže sa ostalima, nešto na šta će se osloniti. Rešila sam da svakom detetu dam priliku da se oproba u onome u čemu misli da je dobro, za početak da se izjasni šta ono voli da radi u slobodno vreme, šta je to čime bi volelo da se bavi u školi, šta bi voleo da promeni u i kako bi ono moglo da doprinese razvoju školske zajednice.To sam u početku sprovodila na časovima odeljenskog starešine, a onda se raširilo i rasplinulo na sve časove. Sakupili smo iskaze, želje, predloge i napravili analizu i evo do čega smo došli. Po grupama je bilo raznovrsnih interesovanja: za sport i rekreaciju, marketing i komunikaciju, novinarstvo i sportsko novinarstvo, uređenje učionice, muzičari, neko ko deli nagrade, slikarstvo, brza dostava, brza pošta, predsednik odeljenja, potpredsednik odeljenja, blagajnik, higijeničar, nauka i mozgalice, pesme i koreografije, priredbe. Oformili smo timove. U okviru timova su sami pravili plan za dalji rad, postavljali su ciljeve, delili zaduženja, tačnije, sami su se prijavljivali šta bi mogli da odrade u okviru svoje grupe, nikome ništa niko nije nametao.
Na kraju, bila sam tu posavetujem, kada se to od mene tražilo, podržim svaku ideju i da na kraju sa oduševljenjem pohvalim svaki rad i trud. Mogu vam reći da su se u rad ovih timova po potrebi i pozivu rado uključivali i roditelji. Kada su videli da je sve stvar dogovora, da ih niko ne tera da se angažuju, da uspeh zavisi od njihovog rada, saradnje i ispoštovanih dogovora i da se oni pritom dobro osećaju i zabavljaju u tom radu, počeli su i da se interesuju i prijavljuju za rad i u drugim timovima, što zbog njihove sklonosti ka toj oblasti, što zbog druženja i samog osećaja pripadnosti. Jedva su čekali sledeći čas. Složili su se da nam je malo jedan čas nedeljno, a neki su tražili da ostanu u učionici između smena, kako bi završili započeti posao. Sami su pravili tematske panoe, pravili i štampali školske novine, organizovali turnire, boravak u prirodi, pozivali na druženje i okupljanje van škole, proslavljali rođendane sa celim razredom u prirodi, organizovali uređenje dvorišta, spremali predavanja o zdravoj ishrani. Osećali su se korisnim, vrednim i važnim. Sad vas pitam, šta su deca, njihovim samoinicijativnim radom, razvila? Planiranje, saradnju, preduzetništvo, rešavanje konflikta, vežbali su pažnju i koncentraciju, dobijali nove ideje, raspitivali se kako se određeni posao inače izvršava u realnom životu, odmeravali svoje mogućnosti i svoje granice, motivisali su sami sebe. Komentarisali su šta im je prijalo, a šta ne, šta je bilo lako, a šta teško. Taj svoj način rada su preneli i na školske obaveze. Najveći uspeh je što su deca shvatila da mogu da ostvare sve što požele.
Onda smo nekako usput počeli da se bavimo učenjem, kako to mi učimo, kako volimo da učimo. Određivali smo stilove učenja, bavili se motivacijom, kako poboljšati koncentraciju… i bilo je lako, jer je njihova pažnja bila već probuđena. Zatim, najveće sredstvo za primanje pojmova i predstava vrši čulo vida i čulo sluha i njihovim usavršavanjem razvija se sposobnost zapažanja i smanjuje se rasejanost, a dovodi do poboljšanja pamćenja. Uz vežbe čula vida i čula sluha smo vežbali i koncentraciju. Na časovima ČOSa smo se bavili i problemima u učenju, najčešćim izgovorima, motivacijom i podizanjem motivacije, kako da upravljaju svojim vremenom i ko nas ometa i krade nam vreme.
Izdvojiću neke strategije za podizanje motivacije za učenje:
1. Doneti odluku da ćemo stvarno učiti
2. Pozitivan stav o sebi i o onome što treba da učimo
3. Svest o tome šta gubimo ako ne učimo
4. Uspeh je rezultat pripreme, teškog rada i učenja iz grešaka
5. Uređenje prostora u kojem učimo
6. Napraviti plan učenja
7. Učenje započinjemo odmorni
8. Učenje započinjemo odmah
9. Pronaći prijatelja sa kojim možemo da učimo
10. Biti ponosan na svoje učenje i stečene veštine i znanje
Bavili smo se i jačanjem prirodnog pamćenja, kroz razgovore na temu zdravih stilova života i hrane za mozak. Kroz igru vežbali smo razvoj obe hemisfere mozga. Aktivnosti dobre za razvoj leve strane mozga su učenje gramatike i pravopisa, mozgalice, sudoku, ukrštenice, anagrami, rebusi, šah, karte i knjiga na stranom jeziku.
Aktivnosti dobre za razvoj desne strane mozga su sviranje instrumenta (najbolje u grupi), pevanje, crtanje, vajanje.
Vežbe za poboljšanje interakcije dve hemisfere:
1. Stavite jednu ruku na vrh nosa, a drugu na suprotno uho, zatim brzo promenite ruke;
2. Sa obe ruke istovremeno crtati kvadrat, cvet slova, kao da se ogledaju u ogledalu;
3. Desna ruka – peta levog stopala, a leva desno rame, zatim brzo promenite ruke;
4. Alkica prstića, sortiramo prste u prsten svaki sa palcem;
5. Stomak – teme;
6. Opisivanje krugova stopalom i rukom.
Učitelj kao dobar mentor:
• prati razvoj ličnosti deteta, sklonosti i interesovanja;
• pomaže u stvaranju dobre atmosfere za učenje;
• podseća na obaveze;
• ohrabruje i motiviše, prati napredovanje i procenjuje vrednost rezultata učenja.
Koji stav pravi najveći i odlučujući korak? Stav, da ja HOĆU. E to HOĆU treba da pokrenemo kod svojih đaka, ne zato što mora nešto da uradi, već zato što to želi. Možemo da zaključimo da učitelj kao mentor doprinosi spoljašnjoj motivaciji učenika kreirajući pozitivno okruženje. Kroz dobro osmišljenu fizičku sredinu, kroz građenje dobrih međuljudskih odnosa kao i kroz razvoj emocionalne inteligencije pojedinca ali I kroz definisanje njegovog stila učenja, motiviše ga da dalje uči i istražuje. Sa druge strane, motivacija mora doći i iznutra (hoću to) kao jednostavna želja za učenjem koja će obezbediti kontinuitet.
Autor: Mirjana Tišma, nastavnik razredne nastave, pedagoški savetnik, član Mense Srbije